Чедо Марас - Планина између статива и мајстор за једанаестерце

Чедо Марас, бравурама између статива значајног доприноса другој титули Војводине (1988/89), рођен је на данашњи дан – пре тачно 65 година.

Крштеница каже – у Сињу, напомене – брзе породичне селидбе у Ђаково, животне оазе и по стављању рукавица у фиоку. Славонијо, ко те није волео...

Корпулентни чувар мреже (193 центиметра) присутан је на прволигашкој сцени старе Југославије од 1978, зачуђујућег податка – у Осијеку се за шест година није набранио. Утакмица – на прсте руке, оправдања – конкуренцију је имао у Ратомиру Дујковићу, Душану Алемпићу и Бранку Давидовићу. По сопственом признању – најтужнији период каријере, суда – да је од последње двојице био бољи. Журналов новинар Слађан Јеремић ће о томе распевано: у Градском врту нису израсле руже Чедовог успеха.

Отуд, срећу је потражио (и нашао) у Новом Саду, прво – као „јединица” Канаринаца. Две добре сезоне биле су иницијална каписла за промену градске средине и долазак на место највећег успеха – у Војводину. Недуго, као продукт директорске визије Милорада Косановића и под тренерском командом Љупка Петровића – шампионску!

Марас је, сведоци су бројни, чинио чуда, зачина – бриљиравши приликом пенал-рулета. Подсетимо: у случају ремија, тих година, победника су одлучивали „Миљанићеви” једанаестерци. Дуге руке на, за то доба несвакидашњу висину за голмана, многим извођачима запржиле су чорбу („И као омладинац у Осијеку, па кратко у Белишћу, ишло ми је, имао сам интуицију”).

Навијачи Старе даме се слажу: мајсторије Шестића, Воркапића, Јокановића, Михајловића, Пунишића, Мијуцића, Јоксимовића, те перфектне дефанзивне роле Вујачића, Миловца, Карталије, Тањге, Мијића... не би имале епски сјај без парадерског умећа Чеда Мараса. Актера крунске победе – 19. априла 1989. против Црвене звезде у Новом Саду.

Раритет: голман првака није се отиснуо у печалбу (?!), ево и због чега...

- Имао сам обећање из клуба да кад прође учешће у Купу европских шампиона да ћу моћи да идем, решиће ми инострани клуб. Ја сам човек преке нарави, импулсивно сам реаговао, начинио лош потез и отишао у Бечеј.

Није му се дало ни у репрезентацију, иако је био део младе селекције. Ивица Осим на Мондијал 1990. водио је Томислава Ивковића, Фахрудина Омеровића и Драгоја Лековића.

- Остао је горак укус, заслужио сам позив у А тим. Ивковић је имао ујака који га је гурао, срећу да у Италији одбрани пенал Марадони. Био је знатно лошији голман од мене – исповедио се Марас у перо нашем Јеремићу.

У ратним годинама, био је испред црте Ђакова. Везу с друговима из Новог Сада није прекидао, лепе успомене највише бистрио с Карталијом, Пунишићем, Вујачићем, Јоксимовићем, колегом Васићем... И, како с поносом истиче, био једини Хрват 2007. на опроштају Синише Михајловића, раме уз раме с голманчинама са Апенина - Перуцијем, Маркеђанијем, Балотом!

Чедо Марас, изостанка симпатија према данашњим трендовима у фудбалу, за своју душу тренира „неког новог клинца” и ради у Еурохерцу, осигураног места у ЈУ галерији познатих. На интернету га „крстише”: планина од човека!