VREMEPLOV - Čobo „oterao” Čolu u pevače

Kada danas pišem o fudbalu onda po pravilu opisujem ljude koji su već u penziji, a koji su nekada poput magneta privlačili publiku na stadione. Tu svakako spada i Slobodan Čobo Janjuš. Sarajlija, grbavičko dete, „paviljonac”, odrastao u Lenjinovoj. Bio je čudo od golmana koji su uvek spadali u kategoriju jedinstvenih ljudi. Lepotan, boem i umetnik među stativama. Zbog njega se na treninzima Željezničara okupljalo i dve, tri hiljade gledalaca, a kada je prešao u redove gradskog rivala sa Koševa prvi trening je posmatralo 4.000 svedoka. Mnogo više nego danas na utakmicama.

Čobo je bio je izuzetno atraktivan. Harizma i neustrašivost predstavljaju osnovne osobine koje krase te čudne osobe. Večito u sukobu sa gravitacijom, više je vremena provodio u vazduhu nego na zemlji. On se nije bacao kao „obični” golman, bio je parader, kada bi trenirao na teren je postavljao atletske prepone pa se bacao preko njih. Znao je da se baci i preko fiće ili stojadina i uhvati loptu. To je za opkladu radio čak i na ulici, na betonu. Jednom prilikom sam bio i svedok kada je to uradio ispred Šumarskog fakulteta. O mnogobrojnim njegovim potezima pričalo se sa dozom neverice, čuđenja, divljenja, zaprepašćenosti, ali i neizbežnog smeha.

Razumeo je život i svu njegovu težinu i lepotu. Pratio ga je glas da je uvek bio pomalo „luckast” i nezreo, što naravno nije bilo tačno. Trenirao je 200 na sat, a opuštao se u sarajevskim kafićima. Bio sam sa društvom više puta u „Starom satu” kada je bio i on. Po pravilu je odudarao od ostale raje. Nikada nije štedeo na gardarobi. Moderan, elegantan, doteran, obučen po poslednjoj modi, mirisao bi na neki muški parfem, leti obavezno sa „rejnbankama”. Često bi ostajao do „metle”, ali sutradan bi bio prvi na treningu bez obzira na burnu noć iza sebe.

– Siguran sam da u Jugoslaviji nije bilo nijednog golmana koji je radio više od mene. Svaki trening je za mene bio kao utakmica. Promenio sam mnogo trenera i niko nije imao problema sa mojim radom, pošto sam uvek davao maksimum. Međutim, van terena sam znao da odem i u kafanu, ostanem do kasno u noć. Jednostavno sam bio nemirnog duha, a iskreno govoreći voleo sam i društvo lepih devojaka – uvek je bio iskren.

Lepši početak karijere nije mogao da zamisli. Zamenio je Čiku Radovića. Debitovao je kao učenik osmog razreda u prijateljskoj utakmici protiv Slobode kada je stao na gol u poslednjih 15 minuta, a sa 20 godina je već osvojio šampionsku titulu sa Željom. Branio je na sve 34 utakmice i primio samo 20 golova. Bio je među najzaslužnijim za istorijski uspeh.

– Trenirao sam „milion” golmana, ali sa boljim „gošom” nisam radio nikada u životu. Imao je uspešnu karijeru, ali da nije bio tako plahovit, nemirnog duha i da je živeo sportski postigao bi još više – pričao mi je više puta Čobin prvi trener Milan Ribar koji ga je i promovisao u prvotimca.

Čovek ogromnog srca i široke duše. Bio je zaljubljive prirode. Zbog žena je i menjao klubove. U njegovom životu avantura je bila pravilo, a ne izuzetak. Zbog nekadašnje reprezentativke u stonom tenisu Eržbet Palatinuš je iz „čista mira” iz Želje prešao u Vojvodinu, iako je na golu Novosađana bio Ratko Svilar. Kada se ljubav ugasila, otišao je u Radnički iz Pirota gde se ponovo zaljubio, a zatim je branio za Sarajevo, Olimpiju, Dinamo, Sutjesku, da bi karijeru završio u dresu najveće ljubavi; Želji i na svojoj Grbavici, odakle je i krenuo u život i fudbalski svet.

Jedini je fudbaler u istoriji sarajevskog fudbala koji je u dva navrata branio za Željezničar, ali i za gradskog rivala Sarajeva.

– Odlazio bih, ali bih se brzo i vraćao jer bez raje, Baščaršije, kafića nisam mogao. Sarajevo je imalo dušu i bez dileme je bilo i biće najlepši grad na svetu. U oba kluba sam stekao mnogo prijatelja i publika me podjednako volela i na Koševu i na Grbavici – uvek je govorio Čobo koji je bio i redovan gost više sarajevskih kafića, gde je uvek privlačio pažnju slabijeg pola.  

Zajedno sa Zdravkom Čolićem branio je u pionirima Želje i ko zna da li bi se Čola ikada uhvatio mikrofona da Čobo nije bio bolji golman pa je na vreme promenio „profesiju”. Kasnije se Janjuš hvalio po gradu da je raja sa Čolom, što mu je bio dodatni plus kod ženske populacije. To je bila istina jer njih dvojica i jesu od dečačkih dana bili dobri jarani.

– Sa Čolom sam odrastao i u ulici smo redovno igrali lopte. Siguran sam da bi ostvario i odličnu fudbalsku karijeru da je nastavio da trenira. U naše vreme je bio najbolji golman na male golove. Za fudbal je šteta što nije ostao na golu, ali je za muziku golema sreća što je uzeo mikrofon i postao mega zvezda, sigurno najveća na našim prostorima. Nikada nisam sumnjao u njega – uvek je sa ponosom Janjuš pričao o detinjstvu, rivalstvu i druženju sa legendarnim Čolom.  

Kada je Čobo imao dan znalo se da njegov tim pobeđuje. Rekorder je po broju dobijenih „desetki”. Osim sjajnih refleksa, hrabrosti koja je neophodna za dobrog golmana, bio je i neverovatno brz sa sjajnim odrazom. Kada bi krenuo na istrčavanje bio je odlučan, rušio bi sve pred sobom. Kolebanje kod njega nije postojalo. Bio je dovoljan delić sekunde da protivnički igrač spusti glavu i pogleda loptu, Čobo bi poput pantera leteo u njegove noge i otklanjao opasnost. Nikada u sumnji da će odbraniti i nemoguće.

– Dobio sam između deset i petnaest „desetki” tokom karijere. Uvek mi je prva odbrana davala vetar u leđa. Prvi „cener” je bio na Marakani protiv Zvezde – sa ponosom je Čobo uvek isticao svoj rekord.

Slobodan Janjuš je bio neprikosnoveni gazda kaznenog prostora. Gol dužine 7,32 metra, visine 2,44 metra se rivalu činio minijaturan. Od pelena je imao jedinu želju da čuva mrežu. U trenucima veličanstvenih odbrana, hrabrost, požrtvovanje, umeće i volja postaju toliko dominantni da biti golmanom predstavlja vrhunsko zadovoljstvo. Spadao je u najređu grupu ljudi koji poseduju divnu sposobnost da oko sebe stvore onu klimu poverenja da saigrači uz njega uvek osećaju sigurnost i veruju mu maksimalno.

Sećanja naviru, priče stižu jedna drugu, godine lete,  život nasrnuo da prođe. Uskoro će i penzija, a kada čovek ostari čuva sve u uspomenama. Mladost je bila lepa, puna smeha i radosti. Čobo je bio suviše drag, mnogo dobar, neverovatno atraktivan i naravno da je ostao u seđanju ljubitelja fudbala, posebno Sarajlija. Bio je daleko ispred vremena u kojem je živeo i branio. Epoha takvih golmana je zauvek prošla. Meni se današnji čuvari mreže ni ne gledaju.