Када данас пишем о фудбалу онда по правилу описујем људе који су већ у пензији, а који су некада попут магнета привлачили публику на стадионе. Ту свакако спада и Слободан Чобо Јањуш. Сарајлија, грбавичко дете, „павиљонац”, одрастао у Лењиновој. Био је чудо од голмана који су увек спадали у категорију јединствених људи. Лепотан, боем и уметник међу стативама. Због њега се на тренинзима Жељезничара окупљало и две, три хиљаде гледалаца, а када је прешао у редове градског ривала са Кошева први тренинг је посматрало 4.000 сведока. Много више него данас на утакмицама.
Чобо је био је изузетно атрактиван. Харизма и неустрашивост представљају основне особине које красе те чудне особе. Вечито у сукобу са гравитацијом, више је времена проводио у ваздуху него на земљи. Он се није бацао као „обични” голман, био је парадер, када би тренирао на терен је постављао атлетске препоне па се бацао преко њих. Знао је да се баци и преко фиће или стојадина и ухвати лопту. То је за опкладу радио чак и на улици, на бетону. Једном приликом сам био и сведок када је то урадио испред Шумарског факултета. О многобројним његовим потезима причало се са дозом неверице, чуђења, дивљења, запрепашћености, али и неизбежног смеха.
Разумео је живот и сву његову тежину и лепоту. Пратио га је глас да је увек био помало „луцкаст” и незрео, што наравно није било тачно. Тренирао је 200 на сат, а опуштао се у сарајевским кафићима. Био сам са друштвом више пута у „Старом сату” када је био и он. По правилу је одударао од остале раје. Никада није штедео на гардароби. Модеран, елегантан, дотеран, обучен по последњој моди, мирисао би на неки мушки парфем, лети обавезно са „рејнбанкама”. Често би остајао до „метле”, али сутрадан би био први на тренингу без обзира на бурну ноћ иза себе.
– Сигуран сам да у Југославији није било ниједног голмана који је радио више од мене. Сваки тренинг је за мене био као утакмица. Променио сам много тренера и нико није имао проблема са мојим радом, пошто сам увек давао максимум. Међутим, ван терена сам знао да одем и у кафану, останем до касно у ноћ. Једноставно сам био немирног духа, а искрено говорећи волео сам и друштво лепих девојака – увек је био искрен.
Лепши почетак каријере није могао да замисли. Заменио је Чику Радовића. Дебитовао је као ученик осмог разреда у пријатељској утакмици против Слободе када је стао на гол у последњих 15 минута, а са 20 година је већ освојио шампионску титулу са Жељом. Бранио је на све 34 утакмице и примио само 20 голова. Био је међу најзаслужнијим за историјски успех.
– Тренирао сам „милион” голмана, али са бољим „гошом” нисам радио никада у животу. Имао је успешну каријеру, али да није био тако плаховит, немирног духа и да је живео спортски постигао би још више – причао ми је више пута Чобин први тренер Милан Рибар који га је и промовисао у првотимца.
Човек огромног срца и широке душе. Био је заљубљиве природе. Због жена је и мењао клубове. У његовом животу авантура је била правило, а не изузетак. Због некадашње репрезентативке у стоном тенису Ержбет Палатинуш је из „чиста мира” из Жеље прешао у Војводину, иако је на голу Новосађана био Ратко Свилар. Када се љубав угасила, отишао је у Раднички из Пирота где се поново заљубио, а затим је бранио за Сарајево, Олимпију, Динамо, Сутјеску, да би каријеру завршио у дресу највеће љубави; Жељи и на својој Грбавици, одакле је и кренуо у живот и фудбалски свет.
Једини је фудбалер у историји сарајевског фудбала који је у два наврата бранио за Жељезничар, али и за градског ривала Сарајева.
– Одлазио бих, али бих се брзо и враћао јер без раје, Башчаршије, кафића нисам могао. Сарајево је имало душу и без дилеме је било и биће најлепши град на свету. У оба клуба сам стекао много пријатеља и публика ме подједнако волела и на Кошеву и на Грбавици – увек је говорио Чобо који је био и редован гост више сарајевских кафића, где је увек привлачио пажњу слабијег пола.
Заједно са Здравком Чолићем бранио је у пионирима Жеље и ко зна да ли би се Чола икада ухватио микрофона да Чобо није био бољи голман па је на време променио „професију”. Касније се Јањуш хвалио по граду да је раја са Чолом, што му је био додатни плус код женске популације. То је била истина јер њих двојица и јесу од дечачких дана били добри јарани.
– Са Чолом сам одрастао и у улици смо редовно играли лопте. Сигуран сам да би остварио и одличну фудбалску каријеру да је наставио да тренира. У наше време је био најбољи голман на мале голове. За фудбал је штета што није остао на голу, али је за музику голема срећа што је узео микрофон и постао мега звезда, сигурно највећа на нашим просторима. Никада нисам сумњао у њега – увек је са поносом Јањуш причао о детињству, ривалству и дружењу са легендарним Чолом.
Када је Чобо имао дан знало се да његов тим побеђује. Рекордер је по броју добијених „десетки”. Осим сјајних рефлекса, храбрости која је неопходна за доброг голмана, био је и невероватно брз са сјајним одразом. Када би кренуо на истрчавање био је одлучан, рушио би све пред собом. Колебање код њега није постојало. Био је довољан делић секунде да противнички играч спусти главу и погледа лопту, Чобо би попут пантера летео у његове ноге и отклањао опасност. Никада у сумњи да ће одбранити и немогуће.
– Добио сам између десет и петнаест „десетки” током каријере. Увек ми је прва одбрана давала ветар у леђа. Први „ценер” је био на Маракани против Звезде – са поносом је Чобо увек истицао свој рекорд.
Слободан Јањуш је био неприкосновени газда казненог простора. Гол дужине 7,32 метра, висине 2,44 метра се ривалу чинио минијатуран. Од пелена је имао једину жељу да чува мрежу. У тренуцима величанствених одбрана, храброст, пожртвовање, умеће и воља постају толико доминантни да бити голманом представља врхунско задовољство. Спадао је у најређу групу људи који поседују дивну способност да око себе створе ону климу поверења да саиграчи уз њега увек осећају сигурност и верују му максимално.
Сећања навиру, приче стижу једна другу, године лете, живот насрнуо да прође. Ускоро ће и пензија, а када човек остари чува све у успоменама. Младост је била лепа, пуна смеха и радости. Чобо је био сувише драг, много добар, невероватно атрактиван и наравно да је остао у сеђању љубитеља фудбала, посебно Сарајлија. Био је далеко испред времена у којем је живео и бранио. Епоха таквих голмана је заувек прошла. Мени се данашњи чувари мреже ни не гледају.
ХОТЕЛСКИ ЦЕХ 80.000 МАРАКА
Динамо из Загреба је био један од бројних клубова у којима је Слободан Јањуш бранио током каријере. У клубу су сви били задовољни његовим одбранама, али је на крају, ипак морао да напусти клуб из једног помало чудног разлога, незабележеног у историји „модрих”.
– Док сам био у Загребу живео сам у хотелу и имао сам отворен рачун. Нису имали никаквих примедби на моје одбране, али када су видели колики сам цех направио у хотелу, шокирали су се. За непуну годину сам у хотелском ресторану и бару „спискао” 80.000 марака. Сећам се да ме је тадашњи директор клуба Бранко Девчић питао на шта сам потрошио толики новац. То је био разлог због којег сам напустио Динамо – кроз смех је причао када се вратио у Сарајево.
НЕЗАБОРАВНА ГОДИНА У ПИРОТУ
После одличне сезоне у Војводини био је сензација прелазног рока и неочекивано прешао у редове друголигаша Радничког из Пирота. Разлози за одлазак у Пирот су били прелепа Драгана у коју се „зацопао до упију”, али и тадашњи председник клуба Драган Николић, некадашњи директор текстилног гиганта „Први мај”.
– Када ме Драган позвао у Пирот поставио сам услове за које сам сигуран да их не би у то време испунио било који прволигаш укључујући и Хајдук са којим сам већ имао неке контакте. Међутим, Драган је без речи прихватио и нисам хтео да га преварим. Реч ми је увек била важнија од било каквих папира и у Радничком сам провео незаборавну годину где сам стекао много пријатеља – причао ми је Јањуш на Грбавици почетком деведесетих.




Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.