Prlainović: Nažalost, ovo je naša realnost - to je tako

Hrvatska je u izuzetno uzbudljivoj utakmici s 15:13 pobedila Srbiju i plasirala se u polufinale Svetskog prvenstva u vaterpolu u Dohi. Hrvatski portal Indeks je za komentar i analizu vaterpolo klasika nazvao jednog od najboljih i najtrofejnijih srpskih vaterpolista svih vremena Andriju Prlainovića (36). Prlainović je danas igrač Marseja, a od reprezentativnog vaterpola oprostio se u Tokiju kad je osvojio drugo uzastopno zlato. U karijeri je još s reprezentacijom Srbije bio dva puta svetski prvak, a najbolji u Evropi je bio čak pet puta.

Jako neobična utakmica. Prvo poluvrijeme je završilo 9:9. Kao da se igralo bez obrana. Vaš prvi dojam?

- Bijač je napravio najveću razliku. Srbija je bila u većini susreta čak i bolji rival, ali nije uspela da napravi veću razliku i da se odvoji. Takođe, osim fenomenalnog Bijača, presudila je jako loša igra Srbije s igračem manje i loš dan golmana.

Nema se tu što previše filozofirati, s tri odbrane se jako teško prolazi četvrtfinale protiv protivnika koji je u najmanju ruku jednako kvalitetan. Da, jako čudna utakmica. Jako loše odbrane u prve dve četvrtine. Čak i u nastavku, jako loše s obzirom na to da je ovo bio susret za polufinale.

Na početku, jako loš igrač manje Hrvatske i Srbija se, dok je imala dobru realizaciju, mogla i morala odvojiti. Međutim, kako sam već rekao, ne možeš dobiti ovakvu utakmicu kad ti golman u trećoj četvrtini odbrani prvu loptu.

Očigledno je da Srbija nema kvalitetu da bez pomoći golmana dobije Hrvatsku s ovakvim Bijačem?

- Nije problem Srbije samo manjak kvaliteta. Ne postoji ekipa na svetu koja s tri odbrane može proći u polufinale. Istina, bilo je tu šuteva koji su prolazili jer odbrana nije bila postavljena kako treba. S ovakvom igrom u odbrani, bilo bi jako teško i protiv ekipe koja je slabija kvalitetom od nas. U pojedinim trenucima je bilo previše dekoncentracije, a bilo je i manjka blokova u situacijama kad je Hrvatska imala igrača više.

Odbrana je ranije uvijek bila najjači adut srpske reprezentacije. Na tome smo bazirali svoje uspehe, a sad je to druga priča. S ovakvom obranom nemamo se nadati čemu više od ovoga. Kad smo osvajali medalje u poslednjim decenijama, uvek smo bili na malo primljenih golova. To nam je bila najveća snaga, a sad se to promenilo.

Pad Srbije posle odlaska vaše generacije je vidljiv. Ako se setimo i nedavnih neobičnih situacija s izbacivanjem Dušana Mandića i Nikole Jakšića, postavlja se pitanje je li možda Srbija izgubila kult reprezentacije u vaterpolu u posljednje tri godine?

- Ne bih spominjao moju generaciju, ali to ne treba ni upoređivati. Pad je očigledan. Jednostavno, Srbija u nekoliko poslednjih godina nije dobila značajna osveženja koja smo očekivali da će dobiti. Posle Mandića i Jakšića, koji su sad već među najiskusnijima, kroz domaće klubove nismo stvorili klasne igrače za reprezentaciju.

To je tako, s tim moramo živeti i to je trenutačna situacija. Najveći dobitak ovog SP je plasman na Igre u Pariz. S obzirom na sve, čak smo se i toga pribojavali, ali srećom to smo ostvarili. Ko zna, možda će u Parizu biti više sreće pa da napravimo neki korak više u odnosu na EP i SP.

Ne bih rekao da je narušen kult reprezentacije. Niti jednom igraču ne mogu zameriti ništa. Na svakoj utakmici i na ovom turniru i u Zagrebu odigrali su najbolje što mogu. Dali su sve od sebe, dali su svoj maksimum i što se tiče Srbije, ponavljam, to je naša realnost. Taj maksimum je u ovom trenutku dovoljan samo za ovo.

Nažalost, ne za više od četvrtfinala. Ništa, sad treba napraviti dobru analizu za Pariz, imamo dovoljno utakmica da vidimo gde smo grešili i možda bismo mogli da pokušamo i s nekim drugim rešenjima.

Pre mesec dana se završilo Evropsko, a sad se igra Svetsko. U dve godine ćemo dobiti čak tri svetska prvaka. Selektori su uglavnom u prvi plan stavljali kao glavni cilj osiguranje plasmana na Igre. Koliko ima smisla igrati ta silna evropska i svetska prvenstva koja reprezentacijama uglavnom služe samo kao platforma s koje će izboriti Igre?

- Naravno da nema smisla da se u mesec dana odigra ovoliki broj utakmica tako visokog intenziteta. Pogotovo je bilo teško ekipama koje su imale pritisak plasmana u Pariz. Nema tu puno smisla, ali pričati o tome je suludo. Sve se zna i nažalost, ne vidim neku ideju da se nešto promeni na bolje.

Promenili su se ljudi u vrhu LEN, ali nisam primetio da se išta pozitivno preuzelo. I dalje je kalendar takmičenja ogroman i previše je tu nelogičnosti. Više od 20 godina sam unutra i mogu reći da se baš ništa nije promenilo.