Прлаиновић: Нажалост, ово је наша реалност - то је тако

Хрватска је у изузетно узбудљивој утакмици с 15:13 победила Србију и пласирала се у полуфинале Светског првенства у ватерполу у Дохи. Хрватски портал Индекс је за коментар и анализу ватерполо класика назвао једног од најбољих и најтрофејнијих српских ватерполиста свих времена Андрију Прлаиновића (36). Прлаиновић је данас играч Марсеја, а од репрезентативног ватерпола опростио се у Токију кад је освојио друго узастопно злато. У каријери је још с репрезентацијом Србије био два пута светски првак, а најбољи у Европи је био чак пет пута.

Јако необична утакмица. Прво полувријеме је завршило 9:9. Као да се играло без обрана. Ваш први дојам?

- Бијач је направио највећу разлику. Србија је била у већини сусрета чак и бољи ривал, али није успела да направи већу разлику и да се одвоји. Такође, осим феноменалног Бијача, пресудила је јако лоша игра Србије с играчем мање и лош дан голмана.

Нема се ту што превише филозофирати, с три одбране се јако тешко пролази четвртфинале против противника који је у најмању руку једнако квалитетан. Да, јако чудна утакмица. Јако лоше одбране у прве две четвртине. Чак и у наставку, јако лоше с обзиром на то да је ово био сусрет за полуфинале.

На почетку, јако лош играч мање Хрватске и Србија се, док је имала добру реализацију, могла и морала одвојити. Међутим, како сам већ рекао, не можеш добити овакву утакмицу кад ти голман у трећој четвртини одбрани прву лопту.

Очигледно је да Србија нема квалитету да без помоћи голмана добије Хрватску с оваквим Бијачем?

- Није проблем Србије само мањак квалитета. Не постоји екипа на свету која с три одбране може проћи у полуфинале. Истина, било је ту шутева који су пролазили јер одбрана није била постављена како треба. С оваквом игром у одбрани, било би јако тешко и против екипе која је слабија квалитетом од нас. У појединим тренуцима је било превише деконцентрације, а било је и мањка блокова у ситуацијама кад је Хрватска имала играча више.

Одбрана је раније увијек била најјачи адут српске репрезентације. На томе смо базирали своје успехе, а сад је то друга прича. С оваквом обраном немамо се надати чему више од овога. Кад смо освајали медаље у последњим деценијама, увек смо били на мало примљених голова. То нам је била највећа снага, а сад се то променило.

Пад Србије после одласка ваше генерације је видљив. Ако се сетимо и недавних необичних ситуација с избацивањем Душана Мандића и Николе Јакшића, поставља се питање је ли можда Србија изгубила култ репрезентације у ватерполу у посљедње три године?

- Не бих спомињао моју генерацију, али то не треба ни упоређивати. Пад је очигледан. Једноставно, Србија у неколико последњих година није добила значајна освежења која смо очекивали да ће добити. После Мандића и Јакшића, који су сад већ међу најискуснијима, кроз домаће клубове нисмо створили класне играче за репрезентацију.

То је тако, с тим морамо живети и то је тренутачна ситуација. Највећи добитак овог СП је пласман на Игре у Париз. С обзиром на све, чак смо се и тога прибојавали, али срећом то смо остварили. Ко зна, можда ће у Паризу бити више среће па да направимо неки корак више у односу на ЕП и СП.

Не бих рекао да је нарушен култ репрезентације. Нити једном играчу не могу замерити ништа. На свакој утакмици и на овом турниру и у Загребу одиграли су најбоље што могу. Дали су све од себе, дали су свој максимум и што се тиче Србије, понављам, то је наша реалност. Тај максимум је у овом тренутку довољан само за ово.

Нажалост, не за више од четвртфинала. Ништа, сад треба направити добру анализу за Париз, имамо довољно утакмица да видимо где смо грешили и можда бисмо могли да покушамо и с неким другим решењима.

Пре месец дана се завршило Европско, а сад се игра Светско. У две године ћемо добити чак три светска првака. Селектори су углавном у први план стављали као главни циљ осигурање пласмана на Игре. Колико има смисла играти та силна европска и светска првенства која репрезентацијама углавном служе само као платформа с које ће изборити Игре?

- Наравно да нема смисла да се у месец дана одигра оволики број утакмица тако високог интензитета. Поготово је било тешко екипама које су имале притисак пласмана у Париз. Нема ту пуно смисла, али причати о томе је сулудо. Све се зна и нажалост, не видим неку идеју да се нешто промени на боље.

Променили су се људи у врху ЛЕН, али нисам приметио да се ишта позитивно преузело. И даље је календар такмичења огроман и превише је ту нелогичности. Више од 20 година сам унутра и могу рећи да се баш ништа није променило.