DIREKTNO: Poraz svih poraza

Valjalo bi sad izmusti iz malog mozga i deset prstiju, onih nekoliko uobičajenih pokuda na račun crnogorskog fudbala, te odlučno e-baš-ću-da-im kažem tonu saopštiti o tome na šta je ličila utakmica na „DG areni“, na šta liče naše prvoligaške tekme. I šta bi se, onda i o čemu, tu imalo govoriti? Svi smo mi ovo znali, samo smo, hotimično ili nehotice, ćutali.

To nije ni za osudu. To je za neke druge sudove, sudove smisla, sudove, koji dolaze nakon morala, pa i posle etike, neke sudove, za te koji tvrde da su veliki hrišćani ili kakvi drugi vernici, a nisu ni ateisti, ni agnostici, nego nekakav svet sveden na odsustvo supstance, a pre svega odsustvo smisla. Mogla bi nam biti neka vrsta utehe: nismo najgori. I nismo. Nego smo jednaki. Nikad veće jednakosti među nama. Bratstvo jednakosti u duhovnoj bedi. Bez slobode, radosti života, bez lepote fudbalske igre. Osim ako to nije oslobađajuće: konačno odustati od svakog smisla, plutati po površini neke ustajale vodurine koja niti spira, niti prlja, koja samo tako jeste.

Kada vidim, ko sve danas razvija kritički duh, na fudbalere-glumce sa „DG arene“, dođe mi da ih branim. Koliko smo, u proteklih dvadesetak godina, gledali sumnjivih utakmica. I ćutali. Koliko puta su nas „zabrinuti“ činovnici UEFA obaveštavali o uplatama na pojedine utakmice. Odgovor je uvek bio isti: Nevini smo. I ćutali. I da, možda se samo radilo o (bez)uslovnom refleksu. Možda je neko na terenu viknuo: „Ojha“, i dogodio se skok o kojem priča cela Crna Gora. I naravno, kola su se slomila samo na jednog skakača. A koliko je u proteklim sezonama, bilo prikrivenih skakača. I svi smo ćutali.

Ko nije pri ruci imao daljinski upravljač, pa da prebaci kanal na Elitu, Zadrugu, politički tok šou, ili na neki drugi edukativni program, ili je pak imao mali jači stomak pa je stoički ogledao meč Mladost – Dečić, svašta je mogao da vidi i zaključi. A usput da se i svašta zapita. Kao, na primer, da li je fudbal igra u kojem rivali igraju na jedan gol i imaju isti cilj da se samo jedna mreža zatrese.

I šta sad? Sad smo kao zabezeknuti, užasnuti, a tri četvrtine nas bi, da smo znali, i kuću stavili na pogodak Dečića, u zaustavnom vremenu. Dobar, pošten fudbal, osećaj za meru postali su iznenađujuća stvar, gotovo incident. Loše, prljavo, problematično, nemoralno, nikakav fudbal, namešteni mečevi, postali su nešto očekivano, podrazumijevajuće, pa čak i poželjno. I onda više je nego očekivano da se smešne utakmice oživotvore kao naša stvarnost, mizanscen za predstavu, u kojoj nam je namenjena uloga iznenađenih statista.

Samo da nam jednom upali, samo da imamo pravu dojavu.