Ваљало би сад измусти из малог мозга и десет прстију, оних неколико уобичајених покуда на рачун црногорског фудбала, те одлучно е-баш-ћу-да-им кажем тону саопштити о томе на шта је личила утакмица на „ДГ арени“, на шта личе наше прволигашке текме. И шта би се, онда и о чему, ту имало говорити? Сви смо ми ово знали, само смо, хотимично или нехотице, ћутали.
То није ни за осуду. То је за неке друге судове, судове смисла, судове, који долазе након морала, па и после етике, неке судове, за те који тврде да су велики хришћани или какви други верници, а нису ни атеисти, ни агностици, него некакав свет сведен на одсуство супстанце, а пре свега одсуство смисла. Могла би нам бити нека врста утехе: нисмо најгори. И нисмо. Него смо једнаки. Никад веће једнакости међу нама. Братство једнакости у духовној беди. Без слободе, радости живота, без лепоте фудбалске игре. Осим ако то није ослобађајуће: коначно одустати од сваког смисла, плутати по површини неке устајале водурине која нити спира, нити прља, која само тако јесте.
Када видим, ко све данас развија критички дух, на фудбалере-глумце са „ДГ арене“, дође ми да их браним. Колико смо, у протеклих двадесетак година, гледали сумњивих утакмица. И ћутали. Колико пута су нас „забринути“ чиновници УЕФА обавештавали о уплатама на поједине утакмице. Одговор је увек био исти: Невини смо. И ћутали. И да, можда се само радило о (без)условном рефлексу. Можда је неко на терену викнуо: „Ојха“, и догодио се скок о којем прича цела Црна Гора. И наравно, кола су се сломила само на једног скакача. А колико је у протеклим сезонама, било прикривених скакача. И сви смо ћутали.
Ко није при руци имао даљински управљач, па да пребаци канал на Елиту, Задругу, политички ток шоу, или на неки други едукативни програм, или је пак имао мали јачи стомак па је стоички огледао меч Младост – Дечић, свашта је могао да види и закључи. А успут да се и свашта запита. Као, на пример, да ли је фудбал игра у којем ривали играју на један гол и имају исти циљ да се само једна мрежа затресе.
И шта сад? Сад смо као забезекнути, ужаснути, а три четвртине нас би, да смо знали, и кућу ставили на погодак Дечића, у зауставном времену. Добар, поштен фудбал, осећај за меру постали су изненађујућа ствар, готово инцидент. Лоше, прљаво, проблематично, неморално, никакав фудбал, намештени мечеви, постали су нешто очекивано, подразумијевајуће, па чак и пожељно. И онда више је него очекивано да се смешне утакмице оживотворе као наша стварност, мизансцен за представу, у којој нам је намењена улога изненађених статиста.
Само да нам једном упали, само да имамо праву дојаву.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
