Nazire se svetlost Pariza

Koliko koraka je Novak Đoković udaljen od vrhunske forme koja mu je preko potrebna za odbranu trona na Rolan Garosu i pobedu na Olimpijskim igrama?

Pitanje od milion dolara. Tačan, precizan i jedinstven odgovor ne postoji.

Lakmus papir za nastavak sezone na najsporijoj podlozi je polufinale na mastersu u Monte Karlu. Čudno, ali istinito, plasman među četiri najbolja igrača u Kantri klubu je najbolji rezultat srpskog asa u poslednjih devet godina, posle 2015. kad je osvojio drugu titulu.

Za početak, Novakova forma je zadovoljavajuća, nije loša, ni idealna. Na skali od 1-10 nalazi se negde na sredini, sasvim dovoljna da odškrine vrata, da se nadzire svetlost Pariza. Evo i zašto.

Posle razočaravajućeg početka sezone i malo mečeva, bio mu je potreban jedan izazovan turnir. U Kneževini je naleteo na tako nešto – odigrao je četiri okršaja. Nije mnogo, ali ne treba zaboraviti da je za skoro tri meseca imao samo dva – između polufinala na Australijskom openu i u Monaku igrao je samo u Indijan Velsu.

Za razliku od prethodnih poraza, sad posle izgubljenog okršaja od Kaspera Ruda nema negativnog odjeka, kao protiv Janika Sinera, na primer.

Evo kako Đokovića posmatra čovek koji ga je prvi put pobedio u karijeri u subotu.

- Novak ne izgleda uvek kao da je ljudsko biće, ali ipak to jeste. Ono što me je mnogo motivisalo i pomoglo je njegov poraz od Luke Nardija u Indijan Velsu. Tada je pokazao da je ponekad ipak ranjiv – istakao je Rud.

Norvežanin je verovao u sebe kao nikad do sad:

- Jednostavno, Novak do sada u ovoj godini nije imao toliko uspeha kao uvek, a tenis tako funkcioniše. Kad vidite da sezonu počne besprekorno, pomislite, ovog momka je gotovo nemoguće pobediti. Kad vidite da ga je nekoliko njih već pobedilo, počnete više da verujete u sebe.

Važno je da je Nole počeo najteži deo sezone mnogo bolje nego nekoliko godina unazad. Još uvek važi pravilo da je šljaka podloga koja zahteva najviše vremena za prilagođavanje. Između ostalog, Novakov pik na crvenoj prašini dolazi tek na mastersu u Rimu. Tako je bilo prošle godine. Prvo je izgubio u trećem kolu u Kantri klubu, zatim je preskočio takmičenje u Madridu, da bi na Foro Italiku igrao za plasman u polufinale. Sa rečenicom – „da imam samopouzdanje uoči Rolan Garosa“ napustio je Italiju. Nekoliko nedelja kasnije došao je do trećeg trofeja na centralnom terenu „Filip Šatrije“.

Nigde ne postoji garancija da će tako da bude i ove sezone. Jedno je sigurno, vratio se na pravi kolosek. Otkad je postao apsolutni rekorder po broju trofeja na mastersima, Đokovićev prioritet nisu turniri iz serije 1.000 već oni iz kategorije velike četvorke (gren slemovi).

Ostvario je osnovni cilj igranjem u Kneževini – polako, ali sigurno počeo je da podiže formu, nivo i kvalitet igre, koja bi trebalo da dođe do maksimuma na najvećim takmičenjima. Igrom i formom u usponu nazire se sjaj Pariza.