Trener Partizana: Kad te vile proljuljaju

Đorđe Ćirković (49) jedinstven je po činjenici da je trofej kupa osvajao i kao igrač i kao trener i sa Vojvodinom i sa Partizanom.

Igrački mu je to pošlo za rukom u dresu Novosađana 2005. a crno-belih 2007. Trenerski, sa Vojvodinom 2015. i sa Partizanom preksinoć na Slanoj bari.

Delom i zbog toga, ali i cele sezone sa crno-belima, borbe sa brojnim povredama i svim ostalim što ide uz mlad tim, za njega je ovaj poslednji trijumf i posebno emotivan:

- U tom smislu sigurno najteža utakmica – kaže uvek staloženi, analitični, učitelj crno-belih, sa zvanjem doktora sportskih nauka.

Prekid, produžeci, sedmerci, koliko bilo teško izdržati takvu utakmicu?

- Jako teško, ali penal serija je, kao i uvek, „hoće li te vile proljuljati ili neće”, a nas jesu i u polufinalu i u finalu. Nisam bio u timu koji se više mučio i patio tokom sezone kao mi ove, a da je sve to vreme radio pošteno i to je neka nagrada. Vratilo se. Povezali smo se za ceo život. Uzeli smo trofej, nismo gubitnici, važno je to i zbog reprezentativaca u Partizanu. Zečević je bio jako stabilan kad neki nisu, Mićić preuzeo na kraju, Popović, Šotić u odbrani, Obradović, Kojadinović... Čudno je kad se tako ludo smenjuje rezultat, teško je tu reći šta je odlučilo...

Ipak?

- Suština je da smo imali „minus pet”, pet promašenih sedmeraca, ali nismo prestajali da verujemo. Možemo mi kvalitetnije od ovoga. U nekoliko navrata smo imali i mnogo sreće, ali ne može se ni bez toga protiv protivnika kakav je Vojvodina.

Partizan se vratio posle prvog poluvremena (5:13), pre svega odbranom, držali ste rivala u „klinču” do kraja, na malo golova?

- Video sam da su u grču tri, četiri igrača koja mogu mnogo bolje. Jednostavno, „skrati” se ruka i rekao sam im u poluvremenu da se rastrče, veruju jer nema više šta da se izgubi i da im niko neće reći reč samo da daju to što mogu.

Da li ste igrali ili vodili meč koji je duže trajao?

- Dobro je za naš rukomet da ima tako neizvesnih utakmica kao i da se uključi još neko u trku za pehar. Ali, bilo je naporno. „Ispadali” su mi igrači u toku meča, nikad nisam doživeo neki trofej ovako emotivno.

Dobro ste otvorili produžetke, uspeli i da se iz minus dva pred kraj vratite, izborite sedmerce, i u tom smislu je psihološka prednost bila na strani Vašeg tima?

- Poslednja tri dana u karantinu smo to spremali, ali tako da onaj ko promaši odmah napušta dvoranu u tom momentu. Razmišljali smo eto i o tome da možemo da uđemo u takvu završnicu.

Od početka do kraja teška utakmica, klackalica na jednu ili drugu stranu, malo golova, dosta grešaka, ni jedni ni drugi niste igrali onako kako to činiti u drugim mečevima?

- Ima tu mnogo faktora. Uzmite Puhovskog, čovek kontroliše ritam utakmice. Koliko god se trudili da ubrzamo ne može da ga se izbaci iz ritma. Moglo bi zapravo, ali mi trenutno nemamo to da ponudimo. Vojvodini niko nije promenio ritam, igraju svoje već nekoliko godina. Nama je ostalo da kroz odbranu pokušamo. Ogromna je razlika kako smo ovakve utakmice ranije gubili lako, a sad se vidi da ekipa sazreva.

Vraćali ste se u nekoliko navrata u toku meča, „preživeli” šanse protivnika da reši meč?

- To mi je draže od svega. Znao sam da ne smemo slučajno da povedemo prerano jer to nije scenario. Ovako kako je išlo je to što nam odgovara. Kako se osećalo da smo mi tu, tako se i taj psihološki pritisak prebacivao na stranu protivnika jer sa domaćim protivnicima nisu igrali ovakve utakmice.

To je i motiv više u polufinalu plej – ofa protiv Metalopalstike?

- Mislim da niko ne može da sumnja da će momci izgarati, ova pobeda nam olakšava pripreme za doigravanje za titulu - kaže Ćirković.