NEISPRIČANE PRIČE: Dan kada sam video Srebrenicu

Uoči žreba četvrtfinala Kupa Republike Srpske, kao zvanični predstavnik Fudbalskog kluba Rudar Prijedor, priželjkivao sam za protivnika trećeligaša Guber. Ne zbog kvaliteta protivnika i ranga u kojem je igrao, već iz želje da vidim Srebrenicu. Na izvlačenju parova želja mi se ispunila – Rudar Prijedor putuje u Srebrenicu!

Utakmica je zakazana za 13. novembar 2013. godine, a dan ranije klupska ekspedicija iz Prijedora pošla je put Milića, na spavanje. Sutradan smo krenuli na utakmicu sa Guberom, pred nama je bilo nešto više od 40 kilometara. Prolazeći kroz bratunačka sela videli smo bezbroj porušenih i oštećenih kuća, tek iz poneke se izvija dim kroz dimnjake. Srbi povratnici ni 18 godina nakon završetka građanskog rata nisu uspeli da se vrate na vekovna ognjišta. Vreme bljutavo. Dosadna jesenja kišica kvasila je šoferšajbnu po kojoj su škripali brisači. Nebo se spustilo na krov autobusa.

Ušli smo u šumsko, brdovito područje, prošli pored mezarja u Potočarima kraj kojeg je stajala patrola policije MUP-a Republike Srpske i stigli na stadion „Vidikovac“, raskvašen i blatnjav. Skromno igralište smešteno odmah pored ceste, sa oronulom klupskom zgradom. Jesen je odavno šumu „ofarbala“ u zlatno-žutu boju, a kiša je dodatno „ispolirala“.

- Šta je ovo, gde je Srebrenica? – upitao sam saputnike u „Higer“ autobusu „Arcelor Mitala“.

- To je to Slavko, stigli smo na stadion, ovde igramo utakmicu. Srebrenica je još napred, nekoliko kilometara  odgovorio mi je vozač Radenko Batoz.

- Produži Radenko, vozi dalje, imamo vremena! Nemoj, molim te, da Basara bude na stadionu Gubera, a da ne vidi Srebrenicu. Toliko se radovao, možda je i žreb namestio (?!), samo da dođe u Srebrenicu i sada da ne bude u njoj – „naredio“ je Boris Gavran, šef stručnog štaba Rudar Priejdora.

- Šefe zakasnićemo – upozorio ga je vozač Batoz.

 -Nećemo sedeti i piti kafu, ali kroz Srebrenicu moramo proći. Zbog Basare. Samo ti vozi – bio je uporan trener Gavran.

Nastavili smo put i ugledali tablu „Srebrenica“, iza krivine je zamicao stadion „Vidikovac“. Kuće raštrkane po brdima koja su se spustila, gotovo do puta. Onda se pojavljuju i zgrade niže gradnje, kružni tok, zgrada ispred autobusa i „kraj sveta“. Jedan put vodi desno, a drugi levo, kraj džamije, pravoslavni hram se nazire u unutrašnjonosti,  i tu stoji putokaz: „granični prelaz Skelani“.

- Gde je centar grada? – upitah.

- Nema ga, to je to, ovo je Srebrenica – kaže mi trener Gavran, rođeni Zeničanin.

- Nije valjda!? Pa ja sam sve to sasvim drugačije zamišljao – bunim se.

- Kako, molim te, objasni nam – pita me Gavran.

- Ne znam ni ja, ali ovako nisam – objasnih.

- Radenko, vozi na stadion. Eto, Basara je video Srebrenicu – izdao je novu komandu šef.

Malobrojni Srebreničani koji su se u tim momentima zatekli na ulicama zbunjeno su gledali u naš autobus, a na licima smo im „čitali“: „vidi ovih iz Prijedora, zalutali!“

- Ovde je i Bog rekao doviđenja – nastavljam.

- Nije se ovde ratovalo za grad, kuće i zgarde, samo ime mesta kaže o čemu se radi – kroz smeh govori vozač Radenko.

- Srebrenica je oduvek kroz istoriju bila meta mnogih vojski, zbog rudnika – nadovezao se Gavran.

Stigli smo na stadion „Vidikovac“ taman na vreme. Izgledao je kao oranica.

- Ko će ovde igrati? – pitali su se prvotimci Rudar Prijedora tada člana Premijer lige BiH.

Odigrali smo utakmicu, pobedili minimalnim rezultatom 1:0 izuzetno motivisanog domaćina, koji je pre Rudar Prijedora iz Kupa eliminisao prvoligaša Republike Srpske Slobodu iz Novog Grada. Gol smo postigli u 70. minutu, strelac je bio Igor Mišan. Odmah iz klupskih prostorija, kao službeni predstavnik gostujućeg kluba pisao sam izveštaj za „Žurnal“. Oko kartona i izmena mi je pomagao glavni sudija Velibor Vidaković iz Zvornika.

- Imali smo želju da vas pobedimo i prođemo u polufinale. To bi nam bio poklon za jubilej. Guber je osnovan 1924. godine i sledeće godine slavimo 90. rođendan. bili ste bolji za taj jedan gol i srećno vam – rekao nam je prilikom polaska kući Cvijetin Maksimović.

Prolazimo ponovo pored memorijalnog kompleksa u Potočarima, na kojem je, 11. jula 2015. godine izveden pokušaj atentata na Aleksandra Vučića, tadašnjeg premijera Srbije. Policija kraj mezarja nas je ipsratila samo pogledima...

Stigli smo kući u sitne jutarnje časove, iz autobusa vadimo putne i sportske torbe. Trener Gavran kaže:

- Momci sutra imate slobodno prepodne, naspavajte se i odmorite.

Okreće se prema meni i reče:

- Eto Basara, vidi ti Sebrenicu! A jesi je prizvao!

-J esam, i prizvao i video – rekoh zagrlivši Borisa i izustih:

- Hvala ti!

- Stvarno nije bilo u redu da odigramo utakmicu, a da ne vidiš Srebrenicu. Eto, sada možeš svima da pričaš da si bio u njoj! Drago mi je da ti se želja ispunila – kroz smeh mi je rekao trener Boris Gavran.

Na proleće, u polufinalu Kupa Republike Srpske Rudar Prijedor je u aprilu 2014. godine u dve utakmice pobedio Tekstilac iz Dervente i ušao u svoje treće finale i pokušaj da se domogne trofeja. Finale protiv bijeljinskog Radnika je bilo planirano za 15. maj, ali su Republiku Srpsku i region pogodile katastrofalne poplave, utakmica je odložena i odigrana je 29. jula. Već tada nisam bio više u klubu, ostavku sam podneo na Ivanjdan, 7. jula zbog povratka u profesionalne novinarske vode...

Radnik je slavio na penale 5:3 posle nerešenog rezultata (0:0) nakon 90 odigranih minuta. Godinu kasnije Rudar Prijedor je osvojio prvi put Kup Republike Srpske pobedivši u finalnom dvomeču Krupu.