ČOVEK KOME SE VERUJE - Željko Obradović, najveće pojačanje Partizana!

Verovatno samo retki znaju kakav je osećaj kad više od dvadeset hiljada ljudi skandira tvoje ime, a ulazak u dvoranu izazove pravu erupciju oduševljenja. I ne samo ime...već i prezime i nadimak, a taj huk sa tribina traje minutima. Kakav je osećaj kad podrška stiže sa svih strana, baš onda kad je to najpotrebnije. Da stotine mališana posle svakog meča želi da te dodirne i fotografiše se. Voljen u mnogim krugovima u različitim sredinama i državama, da ne pominjemo u okruženju klubova koje je vodio. Sve to opisuje jednog čoveka, legendu Partizana i evropske košarke – Željka Obradovića.

Dugo se priželjkivao njegov povratak u redove crno-belih. Strpljivo su navijači čekali svog idola i - dočekali. Najtrofejniji trener Evrolige, nikada nije zaboravio svoj voljeni klub.

Sve je krenulo u Partizanu. Obradović je patike igrača okačio o klin i zamenio ih drugim, odgovornim zadatkom - našao se na čelu stručnog štaba sa savetnikom Aleksandrom Nikolićem. Te 1991. raspad SFRJ primorao je izabranike debitanta na klupi Željka Obradovića da put ka trofeju grade u predgrađu Madrida, u Fuenlabradi. Mlada ekipa brzo je osvojila srca Španaca i nastao je poznati slogan - Partizan iz Fuenlabrade. Tamo kao domaćini pobedili su šest utakmica i izgubili svega jednu. Stiglo je polufinale,eliminisan je Knor iz Bolonje. Potom čuveno finale u Istanbulu, još čuvenija trojka Aleksandra Đorđevića i na kraju pobeda nad Huventudom 71:70. Priča za istoriju – doskorašnji omladinci vođeni mladim trenerom osvojili su vrh Evrope.

Već 1993. Obradović je postao šef struke Huventuda i ponovo osvojio Evroligu. U polufinalu njegova ekipa ubedljivo je savladala Barselonu, ali u odlučujućem meču je bilo tesno. Ipak, slavili su Španci protiv Olimpijakosa 59:57, košem Kornija Tompsona.

Iz kluba sa zeleno-crnim bojama, Obradović je 1994. prešao u kraljevski klub. Uspesi su se samo nizali, kao da je slogan bivšeg Partizanovog trenera u tom periodu karijere glasio: novi klub – nova titula. Još jedna Evroliga je osvojena...

Sledeća stanica bio je Beneton iz Trevize, a 1999. našao se i na čelu Panatinaikosa.

Započeo je Obradović još jednu neverovatnu košarkašku priču – 23 trofeja za 13 sezona. Izborili su Zeleni pet evroligaških titula i gotovo svake godine osvajali Prvenstvo i Kup Grčke. Zapravo - jedina titula Evrolige koju je Panatinaikos osvojio bez Obradovića bila je ona iz 1996, sa Božidarom Maljkovićem. Činjenica je da je ostavio veliki trag na klupsku košarku u toj zemlji – umeće kojim je vodio ekipu i metode sa kojima je pristupao timu i danas su oslonac nekih klubova u Grčkoj.

O ljubavi prema Obradoviću koja traje više od dve decenije govori i anegdota. Naime, pre potpisa za Partizan 2021. legendarni trener našao se u Atini iz privatnih razloga. Primećen je na ulicama grada i trebalo je vrlo malo vremena da Obradović postane glavna tema Tvitera u Grčkoj. Kako Panatinaikos u tom trenutku nije imao prvog čoveka struke, sve oči bile su usmerene ka treneru iz Srbije. Tu priču potvrdio je košarkaški novinar Dimitris Karidas, u jednom od razgovora za Sport klub. Grk je još i dodao da su gotovo svi bili uvereni da će se Obradović vratiti na klupu Zelenih, a svako ko bi imao drugačije mišljenje bivao bi prognan iz tviter-zajednice.

Ipak, nisu imali sreće Grci, čuveni trener odabrao je klub u svojoj zemlji, u kojem je igrao i počeo stručnu karijeru. A pre te priče vratimo se u 2013. i – Fenerbahče. Proveo je Obradović sedam godina u Turskoj. Još jedan tok klupske košarke je promenjen. Upeo je tri puta da izbori finale Evrolige, a 2017. godine i da je osvoji. Svojim umećem probudio je strast za košarkom u Turskoj. 

A onda... Leto 2021. kao bomba je odjeknula vest da će Željko Obradović ponovo voditi Partizan. Osmeh se vratio na tribine, navijači su verovali u novi, veliki uspeh. Najprestižniji trener Evrope za crno-bele značio je mnogo više – on je važan deo tradicije Partizana. Njegov autoritet u svetu košarke vratio je Partizan u Evroligu, privukao brojne uspešne igrače i doneo nadu da će se ponoviti 1992.

Partizan je krenuo iz Evrokupa. Tim je bio mlad i nov, ali vrlo dobar za prvu sezonu. Ipak, velikom uspehu na put je tada stao Dušan Alimpijević i Bursaspor.

Naredna sezona više je obećavala – Parni valjak dobio je specijalnu pozivnicu Evrolige. Ostao je kostur ekipe, pojavila su se zvučna pojačanja i sve to uz podršku više od 20.000 ljudi najavljivalo je još jednu uzbudljivu priču. Nije krenulo baš najbolje za izabranike Željka Obradovića, ali iskusni trener tempirao je formu za najbitniji deo sezone. Partizan je krajem godine počeo da niže pobede i gotovo da se do kraja nije zaustavio. Crno-beli su slavili protiv Reala, Olimpijakosa i Fenerbahčea na domaćem terenu, uigranost ekipe stvorila je utisak da ih ništa i niko neće zaustaviti u pohodu na fajnal-for.

Došla je i ta osmina finala protiv kraljevskog kluba. Efekat  Željko Obradović bio je u punom sjaju – Partizan je vodio 2:0 u seriji protiv Reala. Ostala je još potvrda na domaćem terenu. Međutim, konflikt u drugom susretu i suspenzija kapitena Kevina Pantera u potpunosti su preokrenuli situaciju.

Ostala je poslednja nada crno-belima - osvajanje Jadranske lige. Ponovo je Partizan vezao 2:0, ovog puta protiv Crvene zvezde, ali večiti rival je izjednačio. Serija se vratila na domaći teren, a Obradović je mogao sa svojim izabranicima u krcatoj Areni da proslavi svoju prvu osvojenu Jadransku ligu.

Na taj način, crno-beli su obezbedili direktni plasman u Evroligu. Očekivanja su bivala sve veća, unapred su se kupovale karte za Berlin, ali... Čak osam poraza u neizvesnim završnicama skupo su koštali crno-bele, greške su se ponavljale. A ipak, podrška nije izostajala. Naprotiv, bivala je sve veća i glasnija iz susreta u susret. Minutima je trajao svaki pozdrav Obradovića pri ulasku u dvoranu, aplauzi i skandiranja njegovog imena mamili su suze u očima čak i stručnom štabu.

Krenulo bi gromoglasnim aplauzom, a onda bi sledilo čuveno „Uzmi Željko Evrotitulu“.

Otpozdravljao bi Obradović oponašajući zagrljaje koje šalje svakom navijaču. Na tribinama su se mogle naći parole: „Verujemo Žocu više nego ocu“, „S tobom i u rat“  ili „Obradović Željko jedan je od nas“. Ponosno se može reći da je on stub kluba, oslonac koji su Grobari toliko dugo čekali.

Beogradska arena ne pamti takav spektakl koji traje kao omiljena serija, a kako stvari stoje ni Evroliga. Zbog toga, je Partizan dobio priznanje najposećenijeg kluba tokom sezone (19,916 gledalaca prosečno). I crno-beli jesu ostali bez doigravanja, ali prvi čovek struke ostaje u Partizanu, a to je vest koja je navijače mesecima brinula.

Tokom svoje karijere Obradović je postao sinonim za autoritet i uspeh. A opet, na jednu stvar je izuzetno ponosan.

- Ponosan sam i srećan da sam trener kluba koji najviše volim. Takođe, ponosan i srećan sam da navijači to prepoznaju. Podrška koju ima ceo tim i ja je nešto neverovatno. Hvala im na svoj iskazanoj ljubavi, zbog ovoga je valjalo roditi se i doživeti ovako nešto.

Nije propuštao priliku devetostruki osvajač Evrolige da na svakoj konferenciji pohvali navijače i u prvi plan istakne zahvalnost i ljubav prema klubu. 

- Snaga Partizana je u navijačima. Najvažnije je da se nastavi ova tradicija privrženosti klubu, srce mi je puno kad uđem u dvoranu i vidim toliko dece.

I reči koje svaki navijač želi da čuje:

- Jedna stvar su rezultati, druga stvar je da budete deo elite, a treća i najvažnija stvar je praviti nove navijače. Znam kakva je moja budućnost, ja ne vidim sebe nigde sem u ovom klubu. Ili ću biti ovde ili neću raditi, jednostavno je.