ЧОВЕК КОМЕ СЕ ВЕРУЈЕ - Жељко Обрадовић, највеће појачање Партизана!

Вероватно само ретки знају какав је осећај кад више од двадесет хиљада људи скандира твоје име, а улазак у дворану изазове праву ерупцију одушевљења. И не само име...већ и презиме и надимак, а тај хук са трибина траје минутима. Какав је осећај кад подршка стиже са свих страна, баш онда кад је то најпотребније. Да стотине малишана после сваког меча жели да те додирне и фотографише се. Вољен у многим круговима у различитим срединама и државама, да не помињемо у окружењу клубова које је водио. Све то описује једног човека, легенду Партизана и европске кошарке – Жељка Обрадовића.

Дуго се прижељкивао његов повратак у редове црно-белих. Стрпљиво су навијачи чекали свог идола и - дочекали. Најтрофејнији тренер Евролиге, никада није заборавио свој вољени клуб.

Све је кренуло у Партизану. Обрадовић је патике играча окачио о клин и заменио их другим, одговорним задатком - нашао се на челу стручног штаба са саветником Александром Николићем. Те 1991. распад СФРЈ приморао је изабранике дебитанта на клупи Жељка Обрадовића да пут ка трофеју граде у предграђу Мадрида, у Фуенлабради. Млада екипа брзо је освојила срца Шпанаца и настао је познати слоган - Партизан из Фуенлабраде. Тамо као домаћини победили су шест утакмица и изгубили свега једну. Стигло је полуфинале,елиминисан је Кнор из Болоње. Потом чувено финале у Истанбулу, још чувенија тројка Александра Ђорђевића и на крају победа над Хувентудом 71:70. Прича за историју – доскорашњи омладинци вођени младим тренером освојили су врх Европе.

Већ 1993. Обрадовић је постао шеф струке Хувентуда и поново освојио Евролигу. У полуфиналу његова екипа убедљиво је савладала Барселону, али у одлучујућем мечу је било тесно. Ипак, славили су Шпанци против Олимпијакоса 59:57, кошем Корнија Томпсона.

Из клуба са зелено-црним бојама, Обрадовић је 1994. прешао у краљевски клуб. Успеси су се само низали, као да је слоган бившег Партизановог тренера у том периоду каријере гласио: нови клуб – нова титула. Још једна Евролига је освојена...

Следећа станица био је Бенетон из Тревизе, а 1999. нашао се и на челу Панатинаикоса.

Започео је Обрадовић још једну невероватну кошаркашку причу – 23 трофеја за 13 сезона. Изборили су Зелени пет евролигашких титула и готово сваке године освајали Првенство и Куп Грчке. Заправо - једина титула Евролиге коју је Панатинаикос освојио без Обрадовића била је она из 1996, са Божидаром Маљковићем. Чињеница је да је оставио велики траг на клупску кошарку у тој земљи – умеће којим је водио екипу и методе са којима је приступао тиму и данас су ослонац неких клубова у Грчкој.

О љубави према Обрадовићу која траје више од две деценије говори и анегдота. Наиме, пре потписа за Партизан 2021. легендарни тренер нашао се у Атини из приватних разлога. Примећен је на улицама града и требало је врло мало времена да Обрадовић постане главна тема Твитера у Грчкој. Како Панатинаикос у том тренутку није имао првог човека струке, све очи биле су усмерене ка тренеру из Србије. Ту причу потврдио је кошаркашки новинар Димитрис Каридас, у једном од разговора за Спорт клуб. Грк је још и додао да су готово сви били уверени да ће се Обрадовић вратити на клупу Зелених, а свако ко би имао другачије мишљење бивао би прогнан из твитер-заједнице.

Ипак, нису имали среће Грци, чувени тренер одабрао је клуб у својој земљи, у којем је играо и почео стручну каријеру. А пре те приче вратимо се у 2013. и – Фенербахче. Провео је Обрадовић седам година у Турској. Још један ток клупске кошарке је промењен. Упео је три пута да избори финале Евролиге, а 2017. године и да је освоји. Својим умећем пробудио је страст за кошарком у Турској. 

А онда... Лето 2021. као бомба је одјекнула вест да ће Жељко Обрадовић поново водити Партизан. Осмех се вратио на трибине, навијачи су веровали у нови, велики успех. Најпрестижнији тренер Европе за црно-беле значио је много више – он је важан део традиције Партизана. Његов ауторитет у свету кошарке вратио је Партизан у Евролигу, привукао бројне успешне играче и донео наду да ће се поновити 1992.

Партизан је кренуо из Еврокупа. Тим је био млад и нов, али врло добар за прву сезону. Ипак, великом успеху на пут је тада стао Душан Алимпијевић и Бурсаспор.

Наредна сезона више је обећавала – Парни ваљак добио је специјалну позивницу Евролиге. Остао је костур екипе, појавила су се звучна појачања и све то уз подршку више од 20.000 људи најављивало је још једну узбудљиву причу. Није кренуло баш најбоље за изабранике Жељка Обрадовића, али искусни тренер темпирао је форму за најбитнији део сезоне. Партизан је крајем године почео да ниже победе и готово да се до краја није зауставио. Црно-бели су славили против Реала, Олимпијакоса и Фенербахчеа на домаћем терену, уиграност екипе створила је утисак да их ништа и нико неће зауставити у походу на фајнал-фор.

Дошла је и та осмина финала против краљевског клуба. Ефекат  Жељко Обрадовић био је у пуном сјају – Партизан је водио 2:0 у серији против Реала. Остала је још потврда на домаћем терену. Међутим, конфликт у другом сусрету и суспензија капитена Кевина Пантера у потпуности су преокренули ситуацију.

Остала је последња нада црно-белима - освајање Јадранске лиге. Поново је Партизан везао 2:0, овог пута против Црвене звезде, али вечити ривал је изједначио. Серија се вратила на домаћи терен, а Обрадовић је могао са својим изабраницима у крцатој Арени да прослави своју прву освојену Јадранску лигу.

На тај начин, црно-бели су обезбедили директни пласман у Евролигу. Очекивања су бивала све већа, унапред су се куповале карте за Берлин, али... Чак осам пораза у неизвесним завршницама скупо су коштали црно-беле, грешке су се понављале. А ипак, подршка није изостајала. Напротив, бивала је све већа и гласнија из сусрета у сусрет. Минутима је трајао сваки поздрав Обрадовића при уласку у дворану, аплаузи и скандирања његовог имена мамили су сузе у очима чак и стручном штабу.

Кренуло би громогласним аплаузом, а онда би следило чувено „Узми Жељко Евротитулу“.

Отпоздрављао би Обрадовић опонашајући загрљаје које шаље сваком навијачу. На трибинама су се могле наћи пароле: „Верујемo Жоцу више него оцу“, „С тобом и у рат“  или „Обрадовић Жељко један је од нас“. Поносно се може рећи да је он стуб клуба, ослонац који су Гробари толико дуго чекали.

Београдска арена не памти такав спектакл који траје као омиљена серија, а како ствари стоје ни Евролига. Због тога, је Партизан добио признање најпосећенијег клуба током сезоне (19,916 гледалаца просечно). И црно-бели јесу остали без доигравања, али први човек струке остаје у Партизану, а то је вест која је навијаче месецима бринула.

Током своје каријере Обрадовић је постао синоним за ауторитет и успех. А опет, на једну ствар је изузетно поносан.

- Поносан сам и срећан да сам тренер клуба који највише волим. Такође, поносан и срећан сам да навијачи то препознају. Подршка коју има цео тим и ја је нешто невероватно. Хвала им на свој исказаној љубави, због овога је ваљало родити се и доживети овако нешто.

Није пропуштао прилику деветоструки освајач Евролиге да на свакој конференцији похвали навијаче и у први план истакне захвалност и љубав према клубу. 

- Снага Партизана је у навијачима. Најважније је да се настави ова традиција привржености клубу, срце ми је пуно кад уђем у дворану и видим толико деце.

И речи које сваки навијач жели да чује:

- Једна ствар су резултати, друга ствар је да будете део елите, а трећа и најважнија ствар је правити нове навијаче. Знам каква је моја будућност, ја не видим себе нигде сем у овом клубу. Или ћу бити овде или нећу радити, једноставно је.