Rođenje kćerke i pobeda nad Partizanom u istom danu

Smiren, miran, tih, povučen, uvek spreman da pomogne, pokrene saigrače na terenu, ali i da odreaguje kad ga pogodi nepravda, takav je Aleksandar Vojnović. Fudbal je zavoleo pored oca, nekadašnjeg fudbalera, a ljubav prema najbitnijoj sporednoj stvari na svetu rasla je kasnije kroz celo detinjstvo i igru sa drugarima. Iako ima tek 27 godina igrač iz Novog Grada više od dve decenije je na terenu.

- Fudbal je nekako uvek bio prva opcija, ideja mi je oduvek bila da pokušam da živim od fudbala. To se kasnije desilo, počeo sam da zarađujem i onda je sve krenulo svojim tokom. Nisam zapostavio obrazovanje, završio sam gimnaziju, prvu godinu na fakultetu, ali sam onda morao da napravim pauzu. Jednostavno, profesionalne obaveze mi nisu dozvoljavale da studiram i istovremeno igram fudbal. Razmišljam svakako u pravcu šta bi mogao da radim kad prestanem da igram. Voleo bih da budem profesor fizičkog, ali i da položim za trenersku licencu. Sve je to daleko, planiram da još dugo igram, nadam se da će me i zdravlje poslužiti, a onda ću detaljnije razmatrati opcije - uz osmeh započinje životnu priču Aleksandar Vojnović.

Stameni štoper afirmisao se u Zvijezdi 09 i Borcu iz Banjaluke, odakle nosi samo pozitivna iskustva. 

- Dve sezone u Zvijezdi su mi mnogo značile da stasam kao igrač. Odlazak u Borac, koji uvek ima najviše ambicije u Premijer ligi BiH, bio je još jedan korak napred. Osvojili smo titulu u prvoj sezoni i to je možda najbolji period u mojoj dosadašnjoj karijeri. Igrali smo i evropska takmičenja, najlepša sećanja vezana su mi za Banjaluku.

Ne krije da je imao više ponuda, ali je odluka pala na Niš, gde je od prvog trenutka dobio maksimalno poverenje.

- Super liga Srbije dosta je kvalitetnija od Premijer lige, to je jedan od razloga mog dolaska. S obzirom na činjenicu da je moja supruga u tom trenutku bila trudna gledao sam neku opciju koja je fudbalski dobra, a da ne moram da idem u neku zemlju koja će nam biti potpuno nepoznata i strana. Znao sam dosta o Radničkom, da je reč o velikom klubu, sa dugom tradicijom, dobrim navijačima i želja je bila da dođem ovde.

Aleksandru društvo u Nišu prave dve dame, supruga Tamara i ćerkica Tia. Porodica Vojnović, kako se da zaključiti iz priče, uživa u Nišu.

- Super smo se snašli, prija nam grad, ljudi su prijatni, ljubazni. Osećamo se dobrodošlo od prvog trenutka kad smo došli. Niš je dosta sličan Banjaluci, gde smo živeli tri godine, tako da nam zaista prija i uživamo. Često smo u parku Svetog Save, jer stanujemo u blizini, ali volimo da odemo i do tvrđave, da tamo popijemo piće, prošetamo. Ima dosta lokacija u gradu gde ljudi mogu da se opuste i  osećaju prijatno.

Grad na Nišavi, zauvek će pamtiti po događaju koji mu je promenio životu – postao je otac. I to će bez obzira na sadašnje ili buduće rezultate uvak ostati na prvom mestu.

- Sigurno da ću boravak u Nišu najviše pamtiti po rođenju deteta. Tia je rođena 11. decembra prošle godine, interesantna je činjenica da smo mi tog dana pobedili Partizan na Čairu, a samo sat vremena nakon utakmice stigla je vest da sam postao otac. To je najlepši dan u mom životu, a pobeda nad Partizanom ostaće kao lepa uspomena uvek. Datum mi neće dozvoliti da je zaboravim.

Jedan je od malobrojnih igrača koji može da se pohvali da je igrao sve utakmice u Super ligi i proveo najviše minuta na terenu.

- Nije krenula sezona kako smo očekivali. Igrali smo dobro, ali sreća nas jednostavno nije pogledala u nekim momentima. Zaslužili smo da igramo u plej-ofu, manjak koncentracije u pojedinim mečevima koštao nas je i zato smo u plej-autu. Kad god je bio neki prelomni momenat, mi smo stali. Bili smo  pod konstantnim pritiskom. Sada smo iskoristili momenat, konsolidovali smo se i treba da držimo kontinuitet. Lakše se diše, rasterećeniji smo, vratili smo samopouzdanje i treba da nastavimo u istom ritmu kako bismo zadržali superligaški status bez baraža.

Dalji planovi Vojnovića vezani su Niš.

- Ugovorom sam vezan za Radnički još godinu dana. Naravno da svi imaju želju da idu dalje, naprave još neki iskorak, tako bi i moj naredni izbor bio odlazak u inostranstvo. Uslov je da to bude neka dobra opcija, a ne da odem pošto-poto ili da bih promenio sredinu. Sad ne razmišljam toliko daleko.