STRUKA ZAKAZALA: Nedostatak dobrih trenera u Srbiji doveo do debakla juniorki

Ženska juniorska reprezentacija Srbije poražena je i u trećoj utakmici grupne faze Svetskog prvenstva u Makedoniji. Posle Nemačke i Francuske, skalp našim devojkama uzela je i selekcija Španije.

Naša selekcija je do planetarnog šampionata stigla posle deset godina i to zahvaljujući otkazu Novog Zelanda, inače bi i ova svetska smotra prošla bez njih. A možda bi i bilo bolje...

Ako je suditi po rezultatima koje su ostvarile onda onaj šokantni poraz od Italije na startu kvalifikacija u Vrnjačkoj Banji, zapravo i nije iznenađenje, već realna slika našeg rukometa. Ženskog juniorskog, pre svega.

Podatak za nevericu, ali mlade Srpkinje su uspele na tri utakmice da prime 101 gol, a postignu svega 54, što dovodi do poražavajuće gol razlike -47! Podatak za nevericu, za prst na čelo svih trenera u srpskim klubovima koji rade sa ovim devojkama. Ili preciznije rečeno rečeno - ne rade.

Osim Dunje Radević ni jedna igračica nije zaslužila prelaznu ocenu. Tamara Mandić, Milica Aćimović, Milica Ignjatović, Vladana Mitrović su bile ili su još uvek na spisku selektora Uroša Bregara, ali posle svega što su pokazale u Makedoniji može se reći da te pozive u skorije vreme ne zaslužuju.

Desna strana kad su bekovi u pitanju je bila najlošija na prvenstvu. Milica Ignjatović je tek oporavljena od povrede i operacije ligamenata, nije pošteno zaigrala ni u Železničaru, a našla se na spisku Slavka Krnjajca. Strah kod ove perspektivne igračice je evidentan, još uvek nije stekla potrebno samopouzdanje, ali se očekuje od naredne sezone kad se preseli u Krim da napreduje.

Kod Milice Aćimović postoji drugi problem, jer koliko je pogubno neigranje u klubu čitavu polusezonu se tek na SP najbolje videlo. Od dolaska kod Saše Boškovića, najbolji strelac prvog dela prvenstva Superlige je stagnirala, dobijala šansu na kašičicu i to svega na dve, tri utakmice, pa je logično što je i njen napredak iz jesenjeg dela sezone zaustavljen.

Od Tamare Mandić se takođe očekivalo da bljesne, ali veoma loša igra, organizacija, realizacija šuta su možda i pokazali da ona nije još uvek dorasla nekom većem izazovu.

Možemo svakoj devojci tražiti mane, ali nisu one toliko krive, evidentno je da se u klubovima ne radi dovoljno, ne radi dobro, da je kao i nebrojano puta do sad struka zakazala. U srpskim klubovima, pre svega ženskim, ne rade dovoljno obrazovani i dobri treneri, ne posećuju edukativne kampove, ne usavršavaju se i što je najtragičnije od svega, ne znaju znanje da prenesu na mladog igrača.

Lako je biti trener iskusnoj, starijoj igračici, obučenoj i potkovanoj, ali poslednju deceniju, a i duže nažalost, u Srbiji nema trenera koji je uspeo da prenese znanje i stvori igračicu kao što je nekada to radila Mira Jasić kojoj je poslednji „trofej“ bila Andrea Lekić. Ili kao što je Ljubomir Obradović „stvorio“ jednu Katarinu Bulatović, Katarinu Tomašević...

Poslednjih dvadeset godina srpski treneri nisu napravili ni jednu igračicu kojom bi se naša zemlja ponosila i naravno da ove devojke nisu krive što nešto ne znaju, nije kriv ni Savez, krivi su oni što ih ne uče... Možda nisu ni oni, jer ni oni ne znaju. A, malo je onih koji žele i hoće, ali za to nemaju uslove.