СТРУКА ЗАКАЗАЛА: Недостатак добрих тренера у Србији довео до дебакла јуниорки

Женска јуниорска репрезентација Србије поражена је и у трећој утакмици групне фазе Светског првенства у Македонији. После Немачке и Француске, скалп нашим девојкама узела је и селекција Шпаније.

Наша селекција је до планетарног шампионата стигла после десет година и то захваљујући отказу Новог Зеланда, иначе би и ова светска смотра прошла без њих. А можда би и било боље...

Ако је судити по резултатима које су оствариле онда онај шокантни пораз од Италије на старту квалификација у Врњачкој Бањи, заправо и није изненађење, већ реална слика нашег рукомета. Женског јуниорског, пре свега.

Податак за неверицу, али младе Српкиње су успеле на три утакмице да приме 101 гол, а постигну свега 54, што доводи до поражавајуће гол разлике -47! Податак за неверицу, за прст на чело свих тренера у српским клубовима који раде са овим девојкама. Или прецизније речено речено - не раде.

Осим Дуње Радевић ни једна играчица није заслужила прелазну оцену. Тамара Мандић, Милица Аћимовић, Милица Игњатовић, Владана Митровић су биле или су још увек на списку селектора Уроша Брегара, али после свега што су показале у Македонији може се рећи да те позиве у скорије време не заслужују.

Десна страна кад су бекови у питању је била најлошија на првенству. Милица Игњатовић је тек опорављена од повреде и операције лигамената, није поштено заиграла ни у Железничару, а нашла се на списку Славка Крњајца. Страх код ове перспективне играчице је евидентан, још увек није стекла потребно самопоуздање, али се очекује од наредне сезоне кад се пресели у Крим да напредује.

Код Милице Аћимовић постоји други проблем, јер колико је погубно неиграње у клубу читаву полусезону се тек на СП најбоље видело. Од доласка код Саше Бошковића, најбољи стрелац првог дела првенства Суперлиге је стагнирала, добијала шансу на кашичицу и то свега на две, три утакмице, па је логично што је и њен напредак из јесењег дела сезоне заустављен.

Од Тамаре Мандић се такође очекивало да бљесне, али веома лоша игра, организација, реализација шута су можда и показали да она није још увек дорасла неком већем изазову.

Можемо свакој девојци тражити мане, али нису оне толико криве, евидентно је да се у клубовима не ради довољно, не ради добро, да је као и небројано пута до сад струка заказала. У српским клубовима, пре свега женским, не раде довољно образовани и добри тренери, не посећују едукативне кампове, не усавршавају се и што је најтрагичније од свега, не знају знање да пренесу на младог играча.

Лако је бити тренер искусној, старијој играчици, обученој и поткованој, али последњу деценију, а и дуже нажалост, у Србији нема тренера који је успео да пренесе знање и створи играчицу као што је некада то радила Мира Јасић којој је последњи „трофеј“ била Андреа Лекић. Или као што је Љубомир Обрадовић „створио“ једну Катарину Булатовић, Катарину Томашевић...

Последњих двадесет година српски тренери нису направили ни једну играчицу којом би се наша земља поносила и наравно да ове девојке нису криве што нешто не знају, није крив ни Савез, криви су они што их не уче... Можда нису ни они, јер ни они не знају. А, мало је оних који желе и хоће, али за то немају услове.