Ljajić pritekao u pomoć Jošanici

Više od 20 godina je tamo gde se najlepše oseća ili gde niko ne bi očekivao da ga vidi. U superligašu Novom Pazaru, uglavnom, bio je trener broj dva i neko kome, po sopstvenom mišljenju, u najvoljenijem klubu, nikada nije data prava šansa.

Nije teško zaključiti da su ove rečenice deo slike iz portreta Izeta Ljajića, trenera srpskoligaša Jošanice. U dobro poznato okruženje stigao je kad su ,,žuti“ gotovo bili u zoni.

- Kad su me kontaktirali Kenan Kolašinac, sportski direktor, i Almir Šaćirović, predsednik, sebi u bradu sam rekao... „ma, neću ja u ovo da ulazim” – dečački iskren je Izet Ljajić.- Seli smo da pričamo i jedino što sam od njih čuo bile su dve reči – pomozi nam! Više nije bilo razmišljanja, iako bi se retko ko u toj situaciji latio vrućeg krompira. Ubedili su me lako, a nije im bilo ni teško znajući za moju sentimentalnost prema Jošanici. Lepe uspomene me vezuju za klub koga sam prvi put uveo u Srpsku ligu još 2001. godine. Nisam naivan, ni izgubljen u prostoru i vremenu, samo sam kao i uvek iskreno i na najpošteniji način želeo i, ispostavilo se, uspeo da pomognem.

Prijateljstvo Kenana Kolašinca i Izeta Ljajića datira još iz zajedničkih igračkih dana, od tada i uzajamno poverenje.

- Više puta smo radili zajedno, bili i deo stručnog štaba superligaša Novog Pazara. Volim ovaj posao, ali nisam mazohista da rado idem u zagrljaj stresovima. Fudbal je moj život i kad ti se nudi prilika da za klub za koji te vezuju najlepše uspomene uradiš nešto vredi pokušati. Bila je nemoguća misija, ali nije mi prvi put da odem tamo gde je teško. Gledao sam utakmice Jošanice i verovao da je moguć rasplet posle kojeg ćemo da se radujemo. Da sam hteo samo da kritikujem ostao bih po strani i sipao prazne priče. Ušao sam u arenu kad je ekipa bila u minus fazi, posle četiri uzastopna poraza, i kad joj je preostalo osam utakmica u rangu baraža. Uspeli smo da ih završimo bez poraza, na šest nismo primili gol. Sve je krenulo od remija u Podunavcima (1:1), znao da sada nisam doneo pogrešnu odluku.

Bio je to deo sezone kad su Jošanici u svakoj utakmici igrala isključivo tri boda, ali paradoksalno je da su Ljajiću spokoj donela dva remija.

- Borac 1926 i Loznica imaju odlične sastave, zato sam nerešene rezultate kod kuće, u tim duelima, doživeo kao visoko vredne. Pokazali smo tada i više nego što su stvarne mogućnosti.

Ljajić se sreo sa starim znancima i ,,klincima“ s kojima je prvi put sarađivao. Zato je uvek interesantno kad neko sa toliko iskustva govori na temu – ko je imao više koristi od sezone, momci koji su pre godinu dana izašli iz omladinskog pogona Novog Pazara ili Jošanica od njih.

- Jošanica im je pomogla da shvate šta znači seniorski fudbal. Moraju da znaju da sami treba da se izbore za status kakav žele da imaju. Omladinski i seniorski fudbal su dva sveta, posebno u taktičkom pogledu. Prošlo je vreme kad se iz mladog odmah ulazilo u prvi tim najjače lige. Nosioci igre bili su stariji i iskusniji Ferizović, Sadović, Đerlek, Marovac, pa onda tek nešto stariji od najmlađih Šaćirović, Baždarević... Uspeli smo i zato što su stariji bili primer. Bilo je dobrih stvari od mladih momaka, ali ako žele da od fudbala žive moraće da rudarski rade i upijaju savete, sve van toga biće ravno nuli. To je škakljiva tema o kojoj treneri vole naširoko da pričaju, posebno o pobedama i medaljama osvojenim sa mlađim selekcijama, umesto da se govori o broju igrača koji su ušli u najbolji tim.

Finansijska situacija u klubu nije sjajna.

- Iza Jošanice treba da stanu Grad i FK Novi Pazar. Moramo da znamo kakav im je klub potreban, pa i da li im uopšte i treba. Pošteno sam sa Kolašincem i Šaćirovićem odradio posao i poklonio gradu još jednu srpskoligašku sezonu. Klub zavisi od pet stvari: ljudi koji ga vode, od njihovog odnosa zavisi moral, od stručnosti organizacija kluba, a od vizije pravac kojim će da se kreće. Ako ničega od toga nema ne može se od trenera tražiti uspeh – kaže Ljajić.