Љајић притекао у помоћ Јошаници

Више од 20 година је тамо где се најлепше осећа или где нико не би очекивао да га види. У суперлигашу Новом Пазару, углавном, био је тренер број два и неко коме, по сопственом мишљењу, у највољенијем клубу, никада није дата права шанса.

Није тешко закључити да су ове реченице део слике из портрета Изета Љајића, тренера српсколигаша Јошанице. У добро познато окружење стигао је кад су ,,жути“ готово били у зони.

- Кад су ме контактирали Кенан Колашинац, спортски директор, и Алмир Шаћировић, председник, себи у браду сам рекао... „ма, нећу ја у ово да улазим” – дечачки искрен је Изет Љајић.- Сели смо да причамо и једино што сам од њих чуо биле су две речи – помози нам! Више није било размишљања, иако би се ретко ко у тој ситуацији латио врућег кромпира. Убедили су ме лако, а није им било ни тешко знајући за моју сентименталност према Јошаници. Лепе успомене ме везују за клуб кога сам први пут увео у Српску лигу још 2001. године. Нисам наиван, ни изгубљен у простору и времену, само сам као и увек искрено и на најпоштенији начин желео и, испоставило се, успео да помогнем.

Пријатељство Кенана Колашинца и Изета Љајића датира још из заједничких играчких дана, од тада и узајамно поверење.

- Више пута смо радили заједно, били и део стручног штаба суперлигаша Новог Пазара. Волим овај посао, али нисам мазохиста да радо идем у загрљај стресовима. Фудбал је мој живот и кад ти се нуди прилика да за клуб за који те везују најлепше успомене урадиш нешто вреди покушати. Била је немогућа мисија, али није ми први пут да одем тамо где је тешко. Гледао сам утакмице Јошанице и веровао да је могућ расплет после којег ћемо да се радујемо. Да сам хтео само да критикујем остао бих по страни и сипао празне приче. Ушао сам у арену кад је екипа била у минус фази, после четири узастопна пораза, и кад јој је преостало осам утакмица у рангу баража. Успели смо да их завршимо без пораза, на шест нисмо примили гол. Све је кренуло од ремија у Подунавцима (1:1), знао да сада нисам донео погрешну одлуку.

Био је то део сезоне кад су Јошаници у свакој утакмици играла искључиво три бода, али парадоксално је да су Љајићу спокој донела два ремија.

- Борац 1926 и Лозница имају одличне саставе, зато сам нерешене резултате код куће, у тим дуелима, доживео као високо вредне. Показали смо тада и више него што су стварне могућности.

Љајић се срео са старим знанцима и ,,клинцима“ с којима је први пут сарађивао. Зато је увек интересантно кад неко са толико искуства говори на тему – ко је имао више користи од сезоне, момци који су пре годину дана изашли из омладинског погона Новог Пазара или Јошаница од њих.

- Јошаница им је помогла да схвате шта значи сениорски фудбал. Морају да знају да сами треба да се изборе за статус какав желе да имају. Омладински и сениорски фудбал су два света, посебно у тактичком погледу. Прошло је време кад се из младог одмах улазило у први тим најјаче лиге. Носиоци игре били су старији и искуснији Феризовић, Садовић, Ђерлек, Маровац, па онда тек нешто старији од најмлађих Шаћировић, Баждаревић... Успели смо и зато што су старији били пример. Било је добрих ствари од младих момака, али ако желе да од фудбала живе мораће да рударски раде и упијају савете, све ван тога биће равно нули. То је шкакљива тема о којој тренери воле нашироко да причају, посебно о победама и медаљама освојеним са млађим селекцијама, уместо да се говори о броју играча који су ушли у најбољи тим.

Финансијска ситуација у клубу није сјајна.

- Иза Јошанице треба да стану Град и ФК Нови Пазар. Морамо да знамо какав им је клуб потребан, па и да ли им уопште и треба. Поштено сам са Колашинцем и Шаћировићем одрадио посао и поклонио граду још једну српсколигашку сезону. Клуб зависи од пет ствари: људи који га воде, од њиховог односа зависи морал, од стручности организација клуба, а од визије правац којим ће да се креће. Ако ничега од тога нема не може се од тренера тражити успех – каже Љајић.