GOST ŽURNALA – Milan Spasojević: Gledao sam kidnapere kao na filmu

Bezbednost je pojam, koji postaje bezmalo sinonim za Olimpijske igre u Parizu. Očekivano, s obzirom da su u kratkom roku, a uoči početka takmičenja ranjeni slovački premijer Robert Fico, zatim kandidat za predsednika SAD Donald Tramp,  kod nas žandarm Miloš Jevremović, pa imajući u vidu nestabilno stanje u svetu

Sve vodi ka počecima terorizma u sportu – Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine. Nazvane su Srećnim, imale plavo sunce kao simbol, ali se sve zacrnelo kad su palestinski teroristi iz organizacije Crni septembar upali 5. septembra u Selo.

Jedan od svedoka bio je gost Žurnala, Milan Spasojević, svojevremeno rekorder Balkana u troskoku sa 16,77 metara, decenijama uspešni biznismen, nekadašnji prvi čovek Nacionalnog atletskog saveza, koji je od početka uz porodicu Topić kao počasni predsednik AK Top džamp.

– Olimpijske igre u Minhenu održane su krajem avgusta i završile se početkom septembra 1972. godine. Po mom mišljenju bile su poslednje slobodno takmičenje ove vrste – počeo je Milan Spasojević.

U kom smislu – slobodno?

– Mislim kao skup mladosti, razdraganosti, želje za dokazivanjem, druženjem, takmičenjem... Sve što je mladost podrazumevala bilo je sadržano. Selo je bilo tako koncipirano da je imalo sadržaje za zabavu, igre, druženja... Imali smo bioskope, kafiće, mlečne restorane... Ukoliko bi neko zaboravio akreditaciju dovoljno je bilo da ima trenerku na kojoj piše Jugoslavija pa da uđe. Mogao si da uvedeš nekog, samo kažeš da ti je drug i puste i njega.

Grubo je sve prekinuto?

– Trajalo je do tog jutra kad smo pošli na trening. Na putu za pomoćni stadion morali smo da izađemo iz Olimpijskog sela, kad tamo – tenk. Objasnili su nam da je došlo do terorističkog akta i da moramo svi da pokažemo akreditacije i da nema više slobodnog kretanja. Vratili smo se i imali šta da vidimo. Sam teroristički čin se dogodio u paviljonu ispod našeg. Olimpijsko selo je koncipirano kao buduće stambeno naselje. Bilo je u blokovima, mi smo bili u jednom, a u onom pored Izraelci. Upali su palestinski teroristi u stan gde su bili rvači iz ove države. Kidnapovali su ih, naterali da legnu. Stajali su iznad njih s uperenim puškama. Dvojica su se šetala slobodno.

Videli ste ih jasno?

– Da, iz svojih soba. Bili su u uniformama i imali automate preko grudi. Nisu smeli da ih likvidiraju zbog kidnapovanih sportista. Okolni paviljoni vrveli su od nemačkih policijaca sa snajperskim puškama i u trenerkama. Očekivali smo da preduzmu nešto svakog trenutka. Kao da smo gledali akcioni film. Zabranjen je ubrzo pristup u velikom luku toj zgradi, ali smo mi iz naše to lako mogli da vidimo. Situacija je bila napeta.

Da li je bilo panike u jugoslovenskom taboru?

– Bilo je komentara: „Gotovo je s Olimpijadom“, „Sve će nas poslati kući“... Na preporuku da mogu da idu oni, koji su završili s takmičenjem, niko se nije prijavio, nije bilo straha.

Kako su vesti dolazile do vas?

– Trajalo je celog dana. Sleteo je odjednom helikopter i sve sportiste i kidnapere pokupio i prebacio do aviona, kojim je trebalo da odlete i bio je jedan od njihovih zahteva. Saznali smo da je došlo do pregovora. Tražili su teroristi da budu pušteni neki palestinski zatvorenici iz dalekih zatvora, pa će osloboditi sportiste.  Nažalost, završilo se tragično. Poginuli su svi taoci. Nemačka policija je na aerodromu intervenisala. Pokušali su da iznenadnom vatrom snajperista eliminišu napadače, pred ulazak u avion. Snajperisti nisu obavili ulogu. Nisu znali da su Palestinci opasani dinamitom, pa su ga, kad se zapucalo, aktivirali na sebi i svi su otišli u vazduh.

Šta se dalje događalo?

– Dan kasnije na Olimpijskim igrama održana je komemoracija na glavnom stadionu. Prisustvovali su Vili Brant i Moše Dajan, predsednici Nemačke i Izraela. Bili smo u svečanim odelima iz defilea. Poređane su bile stolice na travnatom delu. Bio sam veoma tužan. Tek  posle tri-četiri dana sve se smirilo. Takmičenja su privremeno bila odložena.

Da li se sve negativno odrazilo na nekog od naših sportista?

– Mislim da se u globalu tragedija nije mnogo odrazila na takmičare. Ne sećam se da se bilo ko žalio da nije ostvario rezultat, koji je želeo, jer je ovo uticalo na njega. Verovatno sve ovo drugačije doživljava mlad čovek u odnosu na nekog ko iza sebe ima životni vek. Kao učesnik Olimpijskih igara u Minhenu znam da smo sve brzo prebrodili, nije moglo da utiče jako na nas i učešća na narednim velikim takmičenjima. Danas shvatam zašto su naši rukovodioci, treneri i ostali oko nas bili daleko uplašeniji i sve su ozbiljnije doživljavali.

Mnogo toga se zauvek promenilo?         

– Događaj je preokrenuo atmosferu Olimpijskih igara, osećaj opuštenosti i druženja. Na sledećim Igrama u Montrealu, Olimpijsko selo bilo je opasano zidom i bodljikavom žicom i svako ko je hteo da uđe kao posetilac bio je fotografisan anfas i s profila i dobijao je podsetnicu na kojoj je pisalo da sme da ostane samo dva sata. Od tada je sve drugačije u bezbednosnom smislu.

Kako lično s ove distance gledate na te dane?

– S distance danas gledam verovatno kako bi mogao da prokomentariše svaki sportista pa čak i gledalac. Posmatram kakve se sve mere predostrožnosti primenjuju uoči Olimpijskih igara u Parizu. Nosioci događaja su opet neki mladi ljudi željni dokazivanja, pobeđivanja, druženja, afirmacije. Žao mi je što moraju u ovakvim okolnostima da se takmiče.

Da li ste išli da gledate olimpijske igre uživo?

- Kao veliki zaljubljenik u atletiku bio sam gledalac na mnogim olimpijskim igrama posle karijere. Sa suprugom sam bio u: Sidneju, Atini, Pekingu i Londonu.

Idete verovatno i u Pariz?

– To je sve veliko zadovoljstvo, ali ove godine neću ići u Pariz. Znam da su sigurnosni prstenovi tako koncipirani da je ulazak na borilišta mnogo komplikovaniji. Treba dva do tri sata da dođete na borilište. S moje 74 godine ne mogu da priuštim sebi da toliko svakog dana stojim na kontrolnim punktovima.

Očigledno da bezbednost, kao i sve ostalo, ima svoje dobre i loše strane.