Безбедност је појам, који постаје безмало синоним за Олимпијске игре у Паризу. Очекивано, с обзиром да су у кратком року, а уочи почетка такмичења рањени словачки премијер Роберт Фицо, затим кандидат за председника САД Доналд Трамп, код нас жандарм Милош Јевремовић, па имајући у виду нестабилно стање у свету
Све води ка почецима тероризма у спорту – Олимпијским играма у Минхену 1972. године. Назване су Срећним, имале плаво сунце као симбол, али се све зацрнело кад су палестински терористи из организације Црни септембар упали 5. септембра у Село.
Један од сведока био је гост Журнала, Милан Спасојевић, својевремено рекордер Балкана у троскоку са 16,77 метара, деценијама успешни бизнисмен, некадашњи први човек Националног атлетског савеза, који је од почетка уз породицу Топић као почасни председник АК Топ џамп.
– Олимпијске игре у Минхену одржане су крајем августа и завршиле се почетком септембра 1972. године. По мом мишљењу биле су последње слободно такмичење ове врсте – почео је Милан Спасојевић.
У ком смислу – слободно?
– Мислим као скуп младости, раздраганости, жеље за доказивањем, дружењем, такмичењем... Све што је младост подразумевала било је садржано. Село је било тако конципирано да је имало садржаје за забаву, игре, дружења... Имали смо биоскопе, кафиће, млечне ресторане... Уколико би неко заборавио акредитацију довољно је било да има тренерку на којој пише Југославија па да уђе. Могао си да уведеш неког, само кажеш да ти је друг и пусте и њега.
Грубо је све прекинуто?
– Трајало је до тог јутра кад смо пошли на тренинг. На путу за помоћни стадион морали смо да изађемо из Олимпијског села, кад тамо – тенк. Објаснили су нам да је дошло до терористичког акта и да морамо сви да покажемо акредитације и да нема више слободног кретања. Вратили смо се и имали шта да видимо. Сам терористички чин се догодио у павиљону испод нашег. Олимпијско село је конципирано као будуће стамбено насеље. Било је у блоковима, ми смо били у једном, а у оном поред Израелци. Упали су палестински терористи у стан где су били рвачи из ове државе. Киднаповали су их, натерали да легну. Стајали су изнад њих с упереним пушкама. Двојица су се шетала слободно.
Видели сте их јасно?
– Да, из својих соба. Били су у униформама и имали аутомате преко груди. Нису смели да их ликвидирају због киднапованих спортиста. Околни павиљони врвели су од немачких полицијаца са снајперским пушкама и у тренеркама. Очекивали смо да предузму нешто сваког тренутка. Као да смо гледали акциони филм. Забрањен је убрзо приступ у великом луку тој згради, али смо ми из наше то лако могли да видимо. Ситуација је била напета.
Да ли је било панике у југословенском табору?
– Било је коментара: „Готово је с Олимпијадом“, „Све ће нас послати кући“... На препоруку да могу да иду они, који су завршили с такмичењем, нико се није пријавио, није било страха.
Како су вести долазиле до вас?
– Трајало је целог дана. Слетео је одједном хеликоптер и све спортисте и киднапере покупио и пребацио до авиона, којим је требало да одлете и био је један од њихових захтева. Сазнали смо да је дошло до преговора. Тражили су терористи да буду пуштени неки палестински затвореници из далеких затвора, па ће ослободити спортисте. Нажалост, завршило се трагично. Погинули су сви таоци. Немачка полиција је на аеродрому интервенисала. Покушали су да изненадном ватром снајпериста елиминишу нападаче, пред улазак у авион. Снајперисти нису обавили улогу. Нису знали да су Палестинци опасани динамитом, па су га, кад се запуцало, активирали на себи и сви су отишли у ваздух.
Шта се даље догађало?
– Дан касније на Олимпијским играма одржана је комеморација на главном стадиону. Присуствовали су Вили Брант и Моше Дајан, председници Немачке и Израела. Били смо у свечаним оделима из дефилеа. Поређане су биле столице на травнатом делу. Био сам веома тужан. Тек после три-четири дана све се смирило. Такмичења су привремено била одложена.
Да ли се све негативно одразило на неког од наших спортиста?
– Мислим да се у глобалу трагедија није много одразила на такмичаре. Не сећам се да се било ко жалио да није остварио резултат, који је желео, јер је ово утицало на њега. Вероватно све ово другачије доживљава млад човек у односу на неког ко иза себе има животни век. Као учесник Олимпијских игара у Минхену знам да смо све брзо пребродили, није могло да утиче јако на нас и учешћа на наредним великим такмичењима. Данас схватам зашто су наши руководиоци, тренери и остали око нас били далеко уплашенији и све су озбиљније доживљавали.
Много тога се заувек променило?
– Догађај је преокренуо атмосферу Олимпијских игара, осећај опуштености и дружења. На следећим Играма у Монтреалу, Олимпијско село било је опасано зидом и бодљикавом жицом и свако ко је хтео да уђе као посетилац био је фотографисан анфас и с профила и добијао је подсетницу на којој је писало да сме да остане само два сата. Од тада је све другачије у безбедносном смислу.
Како лично с ове дистанце гледате на те дане?
– С дистанце данас гледам вероватно како би могао да прокоментарише сваки спортиста па чак и гледалац. Посматрам какве се све мере предострожности примењују уочи Олимпијских игара у Паризу. Носиоци догађаја су опет неки млади људи жељни доказивања, побеђивања, дружења, афирмације. Жао ми је што морају у оваквим околностима да се такмиче.
Да ли сте ишли да гледате олимпијске игре уживо?
- Као велики заљубљеник у атлетику био сам гледалац на многим олимпијским играма после каријере. Са супругом сам био у: Сиднеју, Атини, Пекингу и Лондону.
Идете вероватно и у Париз?
– То је све велико задовољство, али ове године нећу ићи у Париз. Знам да су сигурносни прстенови тако конципирани да је улазак на борилишта много компликованији. Треба два до три сата да дођете на борилиште. С моје 74 године не могу да приуштим себи да толико сваког дана стојим на контролним пунктовима.
Очигледно да безбедност, као и све остало, има своје добре и лоше стране.
АНГЕЛИНА ЋЕ ПРЕСКОЧИТИ ДВА МЕТРА
Како оцењујете могућности Ангелине уз коју сте дословно од њених првих корака у краљици спортова, као почасни председник Атлетског клуба Топ џамп?
– Прогнозирам српски рекорд од 2,01 до 2,02 метра, а пласман ће сам доћи. Одличан је такмичар. Испиришу је велики догађаји.
МАТЕ ПАРЛОВ И РУКОМЕТАШИ
У Минхену су златне медаље освојили Мате Парлов у боксу и рукометаши?
– Чувена рукометна екипа – Покрајац, Лазаревић, Арсланагић, Поповић, Лаврнић, Хорват... Звонко Вујин је у боксу освојио бронзану. Од кошаркаша били су у тој генерацији: Симоновић, Шолман, Ћосић, Јеловац, тренер Жеравица, џудиста Обадов, пливачи браћа Милош, бициклисти Цвитко Билић и Јоже Аленчић... Нисам субјективан кад кажем да је атлетика број један спорт на олимпијским играма. Тај статус заслужује по много чему: по броју учесника, дана колико траје, по броју гледалаца и много чему другом па је посебан осећај бити део тог спектакла као такмичар, али и гледалац.
УСПОМЕНЕ ИЗ БАВАРСКЕ
Учествовали сте и на Олимпијским играма у Москви?
– После сам учествовао на Олимпијским играма у Москви и био финалиста, али и на првенствима Европе, Медитеранским и Балканским играма, доносио медаље, све то преживљавао. Међутим, Минхен ми је остао у посебном сећању, први пут учествовао на Олимпијским играма и уопште на тако великом догађају, па сам многе успомене сачувао до данас: кључ од собе из Олимпијског села, брошуру, коју смо имали као такмичари, а где је цео југословенски тим са свим спортистима, тренерима, руководицима, па авионску карту Београд – Минхен. Обично првенци остављају највећи утисак у животу па је тако са мном и Олимпијским играма.
ШТО НИСАМ ИМАО МОБИЛНИ ТЕЛЕФОН
Данас у ери мобилних телефона људи лако обележе чак и неважне тренутке, запажа Спасојевић и каже:
– С Олимпијских игара у Минхену имам три фотографије, а ниједну с такмичења. Жао ми је што није било данашње технологије, јер би ово о чему причам било много пластичније описано.
ВЕРА ЈЕ ТРЧАЛА 1:59,5 НА 800 МЕТАРА
Југословенску краљицу спортова у главном граду Баварске предводили су председник Атлетског савеза Југославије Хакија Поздерац и савезни капитен Крешимир Рачић.
– Укупно се такмичио 21 наш атлетичар – сећа се Милан Спасојевић. – Били су то: Вера Николић, Снежана Хрепевник, Лучано Сушањ, Даниел Корица, Иван Иванчић... Такмичио сам се у троскоку. Дошао сам у Немачку с југословенским рекордом на отвореном 16,18 метара и 16,39 на Првенству Европе у дворани. Нажалост, нисам успео да прескочим квалификациону норму од 16,20 и нисам се нашао у финалу. Вера Николић је била пета југословенским рекордом 1:59,5.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
