VREMEPLOV – Belojević: Odbranio sam Hajduku četiri penala na „Poljudu”

Darko Belojević se načekao da dobije pravu priliku u dresu Partizana. Slovio je za specijalistu za odbranu jedanaesteraca. Postigao je mnogo, mogao i više. Čuvao je mrežu užičke Slobode, Partizana, ljubljanske Olimpije, Prištine, turske Adane. Toliko dobar da će se pamtiti.

- Moje društvo iz kraja, tad sam bio u Užicu, bavilo se  fudbalom u Slobodi. Bio im je potreban golman, pa su povukli i mene. Dakle, iz ničega je krenula moja karijera. Bio sam četiri godine u omladincima Slobode iz Užica i dve godine u seniorskom timu. Onda sam, sticajem okolnosti, prešao u Partizan. Kad sagledam karijeru, mogao sam da pokažem mnogo više, ali takvo je bilo vreme. Do 28. godine nismo mogli da idemo u inostranstvo i kad dođeš u neki klub ima da čekaš dok stariji golman ne ode. Teško je bilo braniti u velikim klubovima Partizanu, Zvezdi, Hajduku, Dinamu. Satisfakciju sam pronašao u Turskoj. Dokazao sam da sam mogao mnogo više, ali ne žalim se. Otišao sam kasnije u trenerske vode - započinje priču Darko Belojević.

Bio je deo generacije koja je Užičane prvi put uvela u Drugu saveznu ligu.

- Mi smo generacija koja je jedina bila prva u nekoj ligi od kad Sloboda postoji. Te 1979/80. ušli smo u Drugu ligu „Istok”. Tada je srpska liga bila mnogo jaka.

Najduži period proveo je u Partizanu. Iz te vernosti crno-belima slavio je tri titule i jedan trofej pobednika Kupa Jugoslavije. Nije često dobijao šansu u Humskoj. Tu su bili Stojić, kasnije Omerović.

- Kad sam došao u Partizan 1981. bili su Radmilo Ivančević i Ranko Stojić. Teško je bilo pored njih dvojice da se dominira. Potom sam otišao u vojsku, pa su usledile pozajmice Olimpiji i Prištini. Tek sam poslednjih godina vernosti Partizanu uspeo da skupim nekih pedesetak utakmica u Prvoj ligi Jugoslavije. Nije mi žao. Tada je bilo pravilo da se posle remija izvode penali, ja sam važio za nekog ko odlično brani jedanaesterce. Moralo se čekati da neko ode u inostranstvo, pa da zauzmeš svoje mesto. Takvo je bilo vreme. Bilo mi je lepo u Partizanu.

Sa njim su radili brojni treneri. Milutin Šoškić jedan je od njih. Slavni Šole je preselio u večnost pre dve godine, ali  ne blede sećanja na velikana.

- Zatekao sam u Partizanu Šoškića. On je sa mnom radio tokom celog mog boravka u Humskoj. Bio je i Toma Savić 1987. kad je trener bio Fahrudin Jusufi. Šole je prenosio znanje na nas. Mogu o njemu da kažem sve najlepše, baš je bio legenda, jedan od najboljih u svetu. I danas se pominju Šoškić, Lav Jašin, Vladimir Beara... Bili su čudo od golmana.

Ostao je upamćen kao izuzetan specijalista za odbranu jedanaesteraca. U čemu je bila tajna uspeha?

- Bilo je mnogo sreće, ali imao sam u glavi nekakvu percepciju gde bi taj igrač mogao da šutira. Jedne godine sam Hajduku odbranio četiri penala na „Poljudu”. Branio sam čuda i protiv Budućnosti. Imao sam nekakav osećaj, tačno sam znao, u 90 odsto slučajeva prozreo bih gde će igrač da šutira. I onda je golman u velikoj prednosti.

Priznaje da su u njegovo vreme večiti derbiji bili nešto posebno. Ovi današnji čudom se zovu.

- Ovo sada sa onim tada nema nikakve veze. Svi derbiji mog vremena donosili su lepotu, stadioni bili krcati. I kad ne dolazi Zvezda na stadionu JNA bilo je 45.000 ljudi. Dođe Olimpija, Sloboda, Čelik, Borac Banjaluka... I punili smo stadione u Skoplju, Prištini, u Sarajevu, Rijeci, Vinkovcima. Bila su to zlatna vremena.

Trenirali su ga Toma Kaloperović i Miloš Milutinović, oba autoriteti svoje vrste. Partizanu takvih pedagoga danas nedostaje. I srpskom fudbalu u celini.

- Bili su još Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, pa Moca Vukotić. Sve veličine, legende Partizana, dobri ljudi i pedagozi. Tada smo imali šefa stručnog štaba, pomoćnika i trenera golmana. Danas imate 20 trenera, glavni, pomoćni, analitičari, statističari itd. Pričamo stalno o prošlim vremenima, jer ovo danas je čudo neviđeno.

Radio je u Partizanu u eri Lotara Mateusa. Ima se šta reći o čuvenom Nemcu.

- Bio sam 14 godina trener golmana u Partizanu. Došao sam kod Ljubiše Tumbakovića, pa kod Ješića, Vermezovića, do Mateusa. Imao je fenomenalnu igračku karijeru, ali nije se dokazao kao trener. Bio je blizak našem mentalitetu, kao da nije pravi Nemac. Uveo nas je u Ligu šampiona, ali njemu je Partizan bio prolazna stanica. Mnogo je specifičan da bi bio odličan trener, ali Mateus je Mateus.

Kad je Partizan doživeo debakl protiv Kroacije (0:5), ne može čovek da se ne priseti meča protiv Kvins Park rendžersa (4:0). Samo, tada je dostignuto nedostižno.

- Bio sam prisutan na obe utakmice sa Englezima. Na poluvremenu smo gubili 4:2. Trener Nenad Bjeković rekao mi je na poluvremenu da se zagrejem i da ću zameniti Fahrudina Omerovića. Međutim, povredili su se Mića Radović i Ljuba Radanović, pa je Omer branio celu utakmicu. U revanšu smo sve nadoknadili i prošli dalje. Tada smo uspeli i ko zna kad da nadoknadimo ono što je ličilo da je izgubljeno.