ВРЕМЕПЛОВ – Белојевић: Одбранио сам Хајдуку четири пенала на „Пољуду”

Дарко Белојевић се начекао да добије праву прилику у дресу Партизана. Словио је за специјалисту за одбрану једанаестераца. Постигао је много, могао и више. Чувао је мрежу ужичке Слободе, Партизана, љубљанске Олимпије, Приштине, турске Адане. Толико добар да ће се памтити.

- Моје друштво из краја, тад сам био у Ужицу, бавило се  фудбалом у Слободи. Био им је потребан голман, па су повукли и мене. Дакле, из ничега је кренула моја каријера. Био сам четири године у омладинцима Слободе из Ужица и две године у сениорском тиму. Онда сам, стицајем околности, прешао у Партизан. Кад сагледам каријеру, могао сам да покажем много више, али такво је било време. До 28. године нисмо могли да идемо у иностранство и кад дођеш у неки клуб има да чекаш док старији голман не оде. Тешко је било бранити у великим клубовима Партизану, Звезди, Хајдуку, Динаму. Сатисфакцију сам пронашао у Турској. Доказао сам да сам могао много више, али не жалим се. Отишао сам касније у тренерске воде - започиње причу Дарко Белојевић.

Био је део генерације која је Ужичане први пут увела у Другу савезну лигу.

- Ми смо генерација која је једина била прва у некој лиги од кад Слобода постоји. Те 1979/80. ушли смо у Другу лигу „Исток”. Тада је српска лига била много јака.

Најдужи период провео је у Партизану. Из те верности црно-белима славио је три титуле и један трофеј победника Купа Југославије. Није често добијао шансу у Хумској. Ту су били Стојић, касније Омеровић.

- Кад сам дошао у Партизан 1981. били су Радмило Иванчевић и Ранко Стојић. Тешко је било поред њих двојице да се доминира. Потом сам отишао у војску, па су уследиле позајмице Олимпији и Приштини. Тек сам последњих година верности Партизану успео да скупим неких педесетак утакмица у Првој лиги Југославије. Није ми жао. Тада је било правило да се после ремија изводе пенали, ја сам важио за неког ко одлично брани једанаестерце. Морало се чекати да неко оде у иностранство, па да заузмеш своје место. Такво је било време. Било ми је лепо у Партизану.

Са њим су радили бројни тренери. Милутин Шошкић један је од њих. Славни Шоле је преселио у вечност пре две године, али  не бледе сећања на великана.

- Затекао сам у Партизану Шошкића. Он је са мном радио током целог мог боравка у Хумској. Био је и Тома Савић 1987. кад је тренер био Фахрудин Јусуфи. Шоле је преносио знање на нас. Могу о њему да кажем све најлепше, баш је био легенда, један од најбољих у свету. И данас се помињу Шошкић, Лав Јашин, Владимир Беара... Били су чудо од голмана.

Остао је упамћен као изузетан специјалиста за одбрану једанаестераца. У чему је била тајна успеха?

- Било је много среће, али имао сам у глави некакву перцепцију где би тај играч могао да шутира. Једне године сам Хајдуку одбранио четири пенала на „Пољуду”. Бранио сам чуда и против Будућности. Имао сам некакав осећај, тачно сам знао, у 90 одсто случајева прозрео бих где ће играч да шутира. И онда је голман у великој предности.

Признаје да су у његово време вечити дербији били нешто посебно. Ови данашњи чудом се зову.

- Ово сада са оним тада нема никакве везе. Сви дербији мог времена доносили су лепоту, стадиони били крцати. И кад не долази Звезда на стадиону ЈНА било је 45.000 људи. Дође Олимпија, Слобода, Челик, Борац Бањалука... И пунили смо стадионе у Скопљу, Приштини, у Сарајеву, Ријеци, Винковцима. Била су то златна времена.

Тренирали су га Тома Калоперовић и Милош Милутиновић, оба ауторитети своје врсте. Партизану таквих педагога данас недостаје. И српском фудбалу у целини.

- Били су још Ненад Бјековић, Фахрудин Јусуфи, па Моца Вукотић. Све величине, легенде Партизана, добри људи и педагози. Тада смо имали шефа стручног штаба, помоћника и тренера голмана. Данас имате 20 тренера, главни, помоћни, аналитичари, статистичари итд. Причамо стално о прошлим временима, јер ово данас је чудо невиђено.

Радио је у Партизану у ери Лотара Матеуса. Има се шта рећи о чувеном Немцу.

- Био сам 14 година тренер голмана у Партизану. Дошао сам код Љубише Тумбаковића, па код Јешића, Вермезовића, до Матеуса. Имао је феноменалну играчку каријеру, али није се доказао као тренер. Био је близак нашем менталитету, као да није прави Немац. Увео нас је у Лигу шампиона, али њему је Партизан био пролазна станица. Много је специфичан да би био одличан тренер, али Матеус је Матеус.

Кад је Партизан доживео дебакл против Кроације (0:5), не може човек да се не присети меча против Квинс Парк ренџерса (4:0). Само, тада је достигнуто недостижно.

- Био сам присутан на обе утакмице са Енглезима. На полувремену смо губили 4:2. Тренер Ненад Бјековић рекао ми је на полувремену да се загрејем и да ћу заменити Фахрудина Омеровића. Међутим, повредили су се Мића Радовић и Љуба Радановић, па је Омер бранио целу утакмицу. У реваншу смо све надокнадили и прошли даље. Тада смо успели и ко зна кад да надокнадимо оно што је личило да је изгубљено.