Partizanov Nindža: Došao sam da budem šampion!

Veliku pažnju sportske javnosti privukla je vest da golman iranske reprezentacije Said Heidarirad dolazi u Beograd i da će obući dres Partizana. Popularni Nindža sleteo je u naš glavni grad sredinom septembra sa porodicom i odlučio da postane zvezda tima.

Zanimljivo, on je rešio rukometom da se bavi kao srednjoškolac, sa gotovo punih 17 godina. S obzirom na to da ne dolazi iz sportske porodice i da su roditelji želeli da stekne visoko obrazovanje, bilo je teško izabrati rukomet umesto akademskih studija.

– Kasno sam počeo da treniram rukomet, ali sam od prvog dana imao velike snove. Rođen sam u malom gradu, koji je dao nekoliko reprezentativaca i oduvek sam želeo da budem kao oni. Sanjao sam da zaigram za nacionalni tim, da odem u Evropu i igram Ligu šampiona... Bilo mi je potrebno deset godina da sve to ostvarim – počeo je životnu priču Said Heidarirad.

Sjajni golman je nastavio:

– Pokušao sam paralelno sa treninzima u Iranu da završim studije, ali mi klub nije dozvoljavao da odlazim na predavanja. Studirao sam sportski menadžment, ali sam na kraju morao da biram između profesionalne karijere i obrazovanja. Roditelji nisu bili baš najsrećniji zbog odluke koju sam doneo. Moj otac je učitelj i želeo je da završim fakultet, ali su vremenom i majka i on prihvatili moj izbor i pružaju mi veliku podršku.

Put do ostvarenja snova bio je pun izazova, ali kako Said ističe, ništa ne dolazi preko noći. U svaki trofej urezani su trud, znoj i posvećenost.

– Zaigrao sam za reprezentaciju Irana do osamnaest godina, zatim i do 20, a onda sam konačno nastupio za seniorski tim. Sve to mi je pomoglo da dobijem angažman u Evropi i sa 27 godina sam došao u Bukurešt. U Dinamu sam proveo sedam sjajnih godina, osvojio šesnaest trofeja, a da bismo to ostvarili bilo je potrebno mnogo truda i napora, kako nas igrača i stručnog štaba, tako i svih ljudi koji rade u klubu. U Partizan sam došao sa jasnim ciljem - da postanemo šampioni. Nisam došao tek tako, da malo igram i maštam o uspesima, već da osvojimo titulu. Vidim da svi u klubu to jako žele i rade na tome. Postavili smo visoke ciljeve i ne možemo samo da obećamo da ćemo osvajati trofeje, već moramo konstantno da radimo na sebi.

U momentu kada je odlučio da postane igrač Partizan AdmiralBet-a, 34-godišnji Iranac spakovao je kofere i zajedno sa suprugom i osmomesečnom ćerkicom krenuo u novu životnu avanturu. Nije bilo lako promeniti sredinu sa bebom u rukama, ali s obzirom na to da je i Saidova supruga bila profesionalna rukometašica, zajedno su doneli odluku da baš Beograd bude njihov novi dom.

– Srećan sam što imam nekoga ko razume šta život profesionalnog sportiste podrazumeva. Supruga i ja smo se potrudili da ćerka ne oseti promenu previše i brzo smo se navikli na život u Srbiji. Ljudi su zaista gostoprimljivi i srdačni, saigrači su me prihvatili od prvog treninga i ne osećam se kao stranac. Teško je odlučiti se da promeniš državu kada imaš malu bebu, pogotovo kada ne znaš jezik, ali nalazimo način da se sporazumemo. Pričam na engleskom, a sa trenerima Đorđem Ćirkovićem i Markom Isakovićem, kao i sa Nikolom Crnoglavcem, razgovaram na rumunskom. Trudim se da brzo naučim jezik, jer želim da znam više o zemlji u kojoj sada živim.

Slobodno vreme porodica Heidarirad provodi u šetnji parkom i opremanju stana, a kada se vrati sa treninga Said preuzima ulogu ,,bebisiterke”.

– Obožavam da provodim vreme sa ćerkicom. Pomažem dosta ženi, jer ne želim da bude premorena, zaslužuje svu moju pomoć i brigu. Majka je i prirodno je da ona provodi najveći deo vremena sa bebom, ali kada nemamo trening, ja preuzimam brigu oko ćerke. Živimo sami, nemamo pomoć sa strane i mislim da za sada super funkcionišemo. Beba ne dozvoljava da baš svaku noć spavamo, ali preko dana smo okej. Kada kao muškarac odlučiš da imaš porodicu, moraš da budeš oslonac u svakom smislu. I samo da znate, nemamo još puno vremena za razgovor, supruga me čeka da preuzmem ulogu ,,bebisiterke” - našalio se Said.