Za uspeh u sportu potrebni su talenat i sreća. Vladan Lukić je prvog imao u izobilju, ali fortune je manjkalo u odsudnim trenucima. Teška povreda na meču Jugoslavije i Austrije 1991. sprečila ga je da postane jedan od najslavnijih golgetera jugoslovenskog i srpskog fudbala.
Divan prodor, šansa, gol... To je bila najčešća odlika igre Vladana Lukića. Bio je izuzetan golgeter, doneo Crvenoj zvezdi mnoge važne pobede, ali i ostalim klubovima iz zemlje i inostranstva za koje je igrao. Međutim, da nije bilo teške povrede Vladan Lukić izrastao bi u evropsku i svetsku fudbalsku klasu, a tako je bio blizu tog ostvarenja.
Rođen je u Sopotu, 16. februara 1970. U Crvenu zvezdu stigao je sa 10 godina, a sa manje od 17 leta debitovao je za prvi tim, tamo gde su bile zvezde Dragan Stojković, Bora Cvetković, Husref Musemić, Mitar Mrkela... Nije se uplašio konkurencije nego je golovima donosio važne pobede najtrofejnijem jugoslovenskom i srpskom kolektivu.
- Sećanja nikada ne mogu da izblede, ali ključ svega je određeno vaspitanje koje smo donosili do prve ekipe, kroz školovanje u mlađim selekcijama. Pripremao sam se da jednog dana kad na velikoj sceni budem na visini zadatka. Nisam se plašio, više sam bio nestrpljiv kad će to da se desi. Sve drugo zavisi od toga kroz kakvu si školu prošao, a mi smo prošli najbolju, Zvezdinu - kaže Vladan Lukić.
Ko da zaboravi mečeve crveno-belih protiv Reala ili Milana. Pamti ih i on. Našem najtrofejnijem klubu je tada malo nedostajalo da uspe i evropske velikane baci na kolena.
- Crvena zvezda je sudbinski vezana za velike utakmice. Tako je bilo i u vreme naših generacija, pošto nisam igrao samo sa svojom, već uglavnom sa starijim od sebe. Lepi su bili mečevi sa Realom i Milanom, odlučivale su nijanse, ali bilo je još mnogo takvih susreta.
Večiti derbiji u njegovo vreme bili su priča za sebe. Lukić je posebno upamtio 85. odigran 17. septembra 1989. Verovatno mu je jedan od najdražih, pošto je golom u poslednjim trenucima meča odlučio pitanje pobednika.
- Derbi predstavlja najveću svetinju našeg fudbala i sporta zbog toga ima težinu.
Bio je deo Zvezdine generacije koja je u Bariju postala prvak Starog kontinenta, kasnije i šampion sveta. Prošle je više od 33 godine od tog podviga, ali trenuci sreće koji su tada zahvatila ove prostore ne dozvoljavaju zaboravu da ugrozi sećanja.
- To su vremena koja pamtimo po lošim stvarima, periodu kad je počeo veliki rat na ovim prostorima i koji je doneo mnogo tragedije. Ipak, taj period doneo nam je samostalnu Srbiju, Republiku Srpsku, a u sportu nam je doneo evropskog i svetskog klupskog prvaka. Na budućim generacijama je da to ponove, a naša je to doživela.
Iz Zvezde je prešao u Atletiko iz Madrida, pa u Vojvodinu, OFK Beograd, potom Marbelju, pa opet OFK Beograd, Sion, Mec i kraj karijere u Grčkoj. Osvojio je Kup evropskih šampiona, Interkontinentalni kup, četiri titule prvaka zemlje, Kup Jugoslavije, prvenstvo i kup Švajcarske. Zaista, impresivan bilans trofeja.
- Bio sam sa Mecom vicešampion Francuske, što je najveći uspeh u stogodišnjoj istoriji tog kluba. Postigli smo veliki uspeh sa Robertom Piresom i još mnogo kvalitetnih igrača. Isto tako, kao predsednik Crvene zvezde osvojio sam dva kupa. I kad sve imamo u vidu, naravno da sam zadovoljan. I više od toga.
Jednom je iz Španije dovezao crveni lambordžini. Tad je bio skoro, pa glavna faca u Beogradu.
- Nije mi to bio cilj. Kao i svakom mladom čoveku, želja mi je bila da vozim lep auto. Meni se taj san ostvario, ali to sam zaslužio igrama. To je bio deo dogovora da u slučaju da ostvarim rezultate i igre koji su postavljeni ispred mene, dobijem taj lambordžini i dovezao sam ga u Beograd i rodni Sopot.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je šest utakmica. Bilo bi ih ko zna koliko, ali teška povreda protiv Austrije u Beču zaustavila je Vladana Lukića dok je bio u punom naletu. Što povreda, što ratne godine i sankcije sprečile su ga da postane jedan od najboljih napadača reprezentacije.
- Nisam nezadovoljan, bez obzira što bi ishod bio drugačiji da nije bilo povrede, ratnih sukoba u trenutku prave eksplozije moje karijere. Igrao sam na svoj način, radio posao koji sam želeo i voleo. Karijeru sam završio sa 30 godina, možda malo prerano. Po povratku iz Grčke imao sam ponude da se angažujem ovde, da se borimo protiv nekih neregularnosti, ali i da povratimo ljude koji su se udaljili od naših stadiona. Možda je sve bilo preuranjeno, možda sam još mogao dati sa te igračke strane, ali sve je to deo života.
Imao je Vladan Lukić pre četiri godine infarkt. Dobro je da je sada sve u najboljem redu.
- Moji drugari govore mi u šali da mi se to i ranije trebalo dogoditi, jer sam se zapustio, nisam trenirao, dobio koji kilogram više. Više sam vodio računa o drugima, a manje o sebi. I danas vodim računa o drugima. Dugi niz godina sam zamenik predsednika opštine Sopot, ali svaki dan sam u treningu, u pokretu, vodim računa o ishrani i možda bih mogao da odigram petnaestak minuta kvalitetno - zaključio je Lukić.
PONOSAN SAM NA URAĐENO U PREDSEDNIČKOJ FOTELjI
Vladan Lukić bio je predsednik crveno-belih od 2009. do 2012.
- Crvena zvezda je smisao mog života, jako bitan deo mog života. Ona je naša obaveza da ostanemo odgovorni ljudi, jer nas je upravo tako vaspitala. Uvek imamo obavezu da se klubu odazovemo u bilo kom trenutku. Iako sam znao u kakvom se trenutku Zvezda nalazi, imao sam obavezu da budem tada na čelu kluba, da se suprostavim problemima koji su je sprečavali da bude na nivou na kojem je želi da vidi veliki broj ljudi. Imao sam i obavezu da pomognem Crvenoj zvezdi da stane na noge i vrati poverenje pristalica. Ponosan sam na sve što sam uradio za drage crveno-bele.
ZADUŽBINA U SOPOTU
Bio je na čelu Sopota. Teško je poverovati da može i danas bez fudbala.
- Sopot je moje rodno mesto, tu sam odrastao. Kad je o Sopotu reč, ima infrastrukturu, formirane mlađe kategorije u kontinuitetu. Deca su u mogućnosti da se bave sportom. To je neka moja zadužbina u rodnom mestu. Krajem 2012. i početkom 2013. sam otišao iz fudbala.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
