ВРЕМЕПЛОВ – Владан Лукић: Повреда у Бечу зауставила моју експлозију

За успех у спорту потребни су таленат и срећа. Владан Лукић је првог имао у изобиљу, али фортуне је мањкало у одсудним тренуцима. Тешка повреда на мечу Југославије и Аустрије 1991. спречила га је да постане један од најславнијих голгетера југословенског и српског фудбала.

Диван продор, шанса, гол... То је била најчешћа одлика игре Владана Лукића. Био је изузетан голгетер, донео Црвеној звезди многе важне победе, али и осталим клубовима из земље и иностранства за које је играо. Међутим, да није било тешке повреде Владан Лукић израстао би у европску и светску фудбалску класу, а тако је био близу тог остварења.

Рођен је у Сопоту, 16. фебруара 1970. У Црвену звезду стигао је са 10 година, а са мање од 17 лета дебитовао је за први тим, тамо где су биле звезде Драган Стојковић, Бора Цветковић, Хусреф Мусемић, Митар Мркела... Није се  уплашио конкуренције него је  головима доносио важне победе најтрофејнијем југословенском и српском колективу.

- Сећања никада не могу да избледе, али кључ свега је одређено васпитање које смо доносили до прве екипе, кроз школовање у млађим селекцијама. Припремао сам се да једног дана кад на великој сцени будем на висини задатка. Нисам се плашио, више сам био нестрпљив кад ће то да се деси. Све друго зависи од тога кроз какву си школу прошао, а ми смо прошли најбољу, Звездину - каже Владан Лукић.

Ко да заборави мечеве црвено-белих против Реала или Милана. Памти их и он. Нашем најтрофејнијем клубу је тада мало недостајало да успе и европске великане баци на колена.

- Црвена звезда је судбински везана за велике утакмице. Тако је било и у време наших генерација, пошто нисам играо само са својом, већ углавном са старијим од себе. Лепи су били мечеви са Реалом и Миланом, одлучивале су нијансе, али било је још много таквих сусрета.

Вечити дербији у његово време били су прича за себе. Лукић је посебно упамтио 85. одигран 17. септембра 1989. Вероватно му је један од најдражих, пошто је голом у последњим тренуцима меча одлучио питање победника.

- Дерби представља највећу светињу нашег фудбала и спорта због тога има тежину.

Био је део Звездине генерације која је у Барију постала првак Старог континента, касније и шампион света. Прошле је више од 33 године од тог подвига, али тренуци среће који су тада захватила ове просторе не дозвољавају забораву да угрози сећања.

- То су времена која памтимо по лошим стварима, периоду кад је почео велики рат на овим просторима и који је донео много трагедије. Ипак, тај период донео нам је самосталну Србију, Републику Српску, а у спорту нам је донео европског и светског клупског првака. На будућим генерацијама је да то понове, а наша је то доживела.

Из Звезде је прешао у Атлетико из Мадрида, па у Војводину, ОФК Београд, потом Марбељу, па опет ОФК Београд, Сион, Мец и крај каријере у Грчкој. Освојио је Куп европских шампиона, Интерконтинентални куп, четири титуле првака земље, Куп Југославије, првенство и куп Швајцарске. Заиста, импресиван биланс трофеја.

- Био сам са Мецом вицешампион Француске, што је највећи успех у стогодишњој историји тог клуба. Постигли смо велики успех са Робертом Пиресом и још много квалитетних играча. Исто тако, као председник Црвене звезде освојио сам два купа. И кад све имамо у виду, наравно да сам задовољан. И више од тога.

Једном је из Шпаније довезао црвени ламборџини. Тад је био скоро, па главна фаца у Београду.

- Није ми то био циљ. Као и сваком младом човеку, жеља ми је била да возим леп ауто. Мени се тај сан остварио, али то сам заслужио играма. То је био део договора да  у случају да остварим резултате и игре који су постављени испред мене, добијем тај ламборџини и  довезао сам га у Београд и родни Сопот.

За репрезентацију Југославије одиграо је шест утакмица. Било би их ко зна колико, али тешка повреда против Аустрије у Бечу зауставила је Владана Лукића док је био у пуном налету. Што повреда, што ратне године и санкције спречиле су га да постане један од најбољих нападача  репрезентације.

- Нисам незадовољан, без обзира што би исход био другачији да није било повреде, ратних сукоба у тренутку праве експлозије моје каријере. Играо сам на свој начин, радио посао који сам желео и волео. Каријеру сам завршио са 30 година, можда мало прерано. По повратку из Грчке имао сам понуде да се ангажујем овде, да се боримо против неких нерегуларности, али и да повратимо људе који су се удаљили од наших стадиона. Можда је све било преурањено, можда сам још могао дати са те играчке стране, али све је то део живота.

Имао је Владан Лукић пре четири године инфаркт. Добро је да је сада све у најбољем реду.

- Моји другари говоре ми у шали да ми се то и раније требало догодити, јер сам се запустио, нисам тренирао, добио који килограм више. Више сам водио рачуна о другима, а мање о себи. И данас водим рачуна о другима. Дуги низ година сам заменик председника општине Сопот, али сваки дан сам у тренингу, у покрету, водим рачуна о исхрани и можда бих могао да одиграм петнаестак минута квалитетно - закључио је Лукић.