Zoran Milenković dugo je grejao klupu niškog Radničkog, pošto je „jedinica” bio legendarni Dragan Pantelić. Ipak, ostavio je duboke tragove u gradu na Nišavi. Jedno vreme branio je za Tenerife. Ovaj profesor fizičkog vaspitanja i sporta povukao se u mirnije vode i u krugu porodice i prijatelja uživa u penzionerskim danima.
Zovu ga Zajko. Kako, zašto, otkada?
- To je neka druga priča. Kao dete voleo sam da sviram harmoniku. Bila je popularna pesma Zajko, kuku Rajko. Moj pokojni otac počeo je da me zove Zajko ostao mi je taj nadimak sve do danas - smeje se Milenković.
Rođen je u Novom Pazaru 21. novembra 1953. godine, a zapravo je Jagodinac.
- Karijeru sam počeo u Jagodini, odnosno tadašnjem Svetozarevu. Krenuo sam relativno kasno, sa 15 godina. Međutim, brzo sam napredovao. Sa nepunih 17 postao sam prvotimac. Jagodina je u tom periodu igrala Srpsku ligu, mada je bila jaka, u rangu sadašnje Super lige. Branio sam dve-tri godine u Jagodini. Trebalo je da pređem u Proleter iz Zrenjanina, pa Napredak iz Kruševca, ali nisu me pustili. Otišao sam u vojsku, a nakon toga u Niš. Prošao sam probu. Tadašnji generalni sekretar, a nekadašnji golman Radničkog Miodrag Knežević pogledao me i ostavio. Dakle, od 1974. do 1986. bio sam neprekidno u Radničkom, osim jednu godinu koju sam proveo na Tenerifama.
Lepa su sećanja Nišlija i ljubitelja fudbala uopšte o putu Radničkog do polufinala Kupa UEFA i eliminaciji od Hamburgera.
- Ta ekipa je počela da se stvara 1974. i 1975. Uspehe smo postizali 1979. i 1980. Od te 1979. do 1984. tri puta bili učestvovali u Kupu UEFA. Dva puta smo ispali u trećem kolu, od AZ i Hajduka i jednom u polufinalu ispadnemo od Hamburgera. Izgubili smo od Splićana na zaleđenom terenu u Nišu, a u revanšu po buri kakvu do tada nisam doživeo takođe smo poraženi. Bili smo među najpopularnijim klubovima u Jugoslaviji. Oko 80 odsto igrača dolazilo je iz Srpske lige, a neki su prošli školu Radničkog. Bila je to kombinacija mladosti i iskustva i zaista smo igrali dobro.
Nišlije su 1975. osvojili Balkanski kup.
- Igrali smo protiv predstavnika Albanije i Grčke. Bili smo prvi u grupi. U finalu smo igrali sa turskim Eskišeherom. U oba meča smo slavili sa 2:1. Tad sam bio na klupi, branio je Dragan Pantelić, ali lepo iskustvo za mene koji sam bio na početku karijere.
Njegova muka je bila što je u Radničkom branio Dragan Pantelić, velikan u rukavicama, ali nije teško biti rezerva takvom gorostasu među stativama.
- Kad sam došao Panta je bio već tri ili četiri godine tu. Mada, branio sam kada je on godinu dana bio u armiji ili pauzirao zbog kartona. Nije sramota biti rezerva takvom čuvaru mreže. Bio sam strpljiv, čekao šansu i iskoristio je.
Veterani imaju lepa drugovanja u Skugriću kod Modriče, u Ulcinju takođe. Sretnu se, vide drugari iz nekog davno prohujalog, ali setnog vremena.
- Bio sam u Skugriću prošle i ove godine, kao i u Ulcinju, ići ću i ovog meseca. Zahvaljujući Nikoli Nikiću i Pavlu Pepđonoviću imamo ta druženja. Sretnemo ljude koje nismo videli 40 godina. To je veliko zadovoljstvo. I dok sam bio u Kuvajtu družio sam se sa mnogo sportista, različiti po mnogo čemu, ali meni to ne smeta. Fudbal te podele ne razume – zaključio je Milenković.
GODINA U ŠPANIJI
Zoran Milenković je iz Radničkog 1984. otišao u Tenerife.
- Inostranstvo je jako zanimljivo. Treba biti u pravo na pravom mestu. U Tenerife sam došao kad je klub bio u lošoj situaciji. Izdržao sam godinu dana i vratio se u Niš. Radnički je već bio drugoligaš. Kad smo se vratili u prvoligaško društvo otišao sam u Majdanpek i nakon godinu i po dana završio karijeru.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
