„Није ме жуљала клупа док је бранио Пантелић“

Зоран Миленковић дуго је грејао клупу нишког Радничког,  пошто је „јединица” био легендарни Драган Пантелић. Ипак, оставио је дубоке трагове у граду на Нишави. Једно време бранио је за Тенерифе. Овај професор физичког васпитања и спорта повукао се у мирније воде и у кругу породице и пријатеља ужива у пензионерским данима.

Зову га Зајко. Како, зашто, откада?

- То је нека друга прича. Као дете волео сам да свирам хармонику. Била је популарна песма Зајко, куку Рајко. Мој покојни отац почео је да ме зове Зајко остао ми је тај надимак све до данас - смеје се Миленковић.

Рођен је у Новом Пазару 21. новембра 1953. године, а заправо је Јагодинац.

- Каријеру сам почео у Јагодини, односно тадашњем Светозареву. Кренуо сам релативно касно, са 15 година. Међутим, брзо сам напредовао. Са непуних 17 постао сам првотимац. Јагодина је у том периоду играла Српску лигу, мада је била јака, у рангу садашње Супер лиге. Бранио сам две-три године у Јагодини. Требало је да пређем у Пролетер из Зрењанина, па Напредак из Крушевца, али нису ме пустили. Отишао сам у војску, а након тога у Ниш. Прошао сам пробу. Тадашњи генерални секретар, а некадашњи голман Радничког Миодраг Кнежевић погледао ме и оставио. Дакле, од 1974. до 1986. био сам непрекидно у Радничком, осим једну годину коју сам провео на Тенерифама.

Лепа су сећања Нишлија и љубитеља фудбала уопште о путу Радничког до полуфинала Купа УЕФА и елиминацији од Хамбургера.

- Та екипа је почела да се ствара 1974. и 1975. Успехе смо постизали 1979. и 1980. Од те 1979. до 1984. три пута били учествовали у Купу УЕФА. Два пута смо испали у трећем колу, од АЗ и Хајдука и једном у полуфиналу испаднемо од Хамбургера. Изгубили смо од Сплићана на залеђеном терену у Нишу, а у реваншу по бури какву до тада нисам доживео такође смо поражени. Били смо међу најпопуларнијим клубовима у Југославији. Око 80 одсто  играча долазило је из Српске лиге, а неки су прошли школу Радничког. Била је то комбинација младости и искуства и заиста смо играли добро.

Нишлије су 1975. освојили Балкански куп.

- Играли смо против представника Албаније и Грчке. Били смо први у групи. У финалу смо играли са турским Ескишехером. У оба меча смо славили са 2:1. Тад сам био на клупи, бранио је Драган Пантелић, али лепо искуство за мене који сам био на почетку каријере.

Његова мука је била што је у Радничком бранио Драган Пантелић, великан у рукавицама, али није тешко бити резерва таквом горостасу међу стативама.

- Кад сам дошао Панта је био већ три или четири године ту. Мада, бранио сам када је он годину дана био у армији или паузирао због картона. Није срамота бити резерва таквом чувару мреже. Био сам стрпљив, чекао шансу и искористио је.

Ветерани имају лепа друговања у Скугрићу код Модриче, у Улцињу такође. Сретну се, виде другари из неког давно прохујалог, али сетног времена.

- Био сам у Скугрићу прошле и ове године, као и у Улцињу, ићи ћу и овог месеца. Захваљујући Николи Никићу и Павлу Пепђоновићу имамо та дружења. Сретнемо људе које нисмо видели 40 година. То је велико задовољство. И док сам био у Кувајту дружио сам се са много спортиста, различити по много чему, али мени то не смета. Фудбал те поделе не разуме – закључио је Миленковић.