Kako je propao košarkaški rokenrol u Bolonji

Pored najstarijeg univerziteta na svetu, Bolonja je godinama bila poznata kao grad košarke, ne samo u Italiji, već i u celoj Evropi. Rivalitet Fortituda i Virtusa dugo je važio za jedan od najvećih, pošto su se oba kluba krajem dvadesetog veka bila krem igre pod obručima.

U tom periodu, ipak, uspešniji od gradskog rivala bio je Virtus, koji se 1998. godine, predvođen Sašom Danilovićem i Zoranom Savićem popeo na krov Evrope.

Odlazak u penziju Predraga Danilovića ostavio je ekipu iz Bolonje u teškom stanju, a baš takve situacije pozornica su za rađanje novih velikih zvezda. Na takvu binu stupio je tada mlađani Manu Đinobili, kasnije i višestruki osvajač NBA prstena sa San Antonio Sparsima.

Argentinski reprezentativac, okružen elitnim igračima uloge vodio je Crnu Vi, mimo svih očekivanja, do nove titule kontinentalnog prvaka 2001, a tim koji je ostvari neslućene uspehe, uprkos nedostatku velikih imena, smatra se jednom od najkvalitetnijih ekipa u istoriji evropske košarke.

Ipak, ono što odlikuje Virtus kao klub već decenijama jesu ogromne oscilacije. U sezoni 2002/2003. samo dve godine po osvajanju druge Evrolige, klub se našao pri samom dnu tabele domaćeg prvenstva, a iako je rezultatima izborio opstanak u eliti bio je izbačen u drugu ligu zbog finansijskih problema.

Povratak u najviši rang crno-beli iz Bolonje ostvarili su 2005, a u niže nivoe kontinentalnog takmičenja godinu kasnije. Tri sezone bile su potrebne Crnoj Vi da ponovo podigne evropski trofej, ovoga puta Euro Čelendž kupa, trećeg po rangu takmičenja tog doba.

Do današnjeg dana Virtus je još jednom bio prekomandovan u drugu italijansku ligu, ali se tradicija osvajanja trofeja na kontinentalnoj pozornici nastavila, pošto su crno-beli 2019. osvojili FIBA Ligu šampiona, a 2022. slavili su i u Evrokupu.

Kao pobednik drugog po značaju takmičenja, ekipa iz Bolonje je konačno u sezoni 22/23. izborila ponovni plasman u Evroligu. Nisu se proslavili u povratničkoj sezoni dvostruki šampioni iz prošlosti, pa je tako početkom naredne godine na klupu Virtusa seo Luka Banki.

Mladi meseci naredne sezone doneli su mnogo uspeha, a novi trener sa crno-belima imao je takozvani period „medenog meseca”, gde je Crnoj Vi sve polazilo za rukom, pobede su nizali kao na traci, a delovalo je i kao da je Italijan pravi čovek za posao. Sve to bila je naznaka povratka velikana na velika vrata, povratka koji se nikada nije dogodio. Posle trinaest kola u evropskoj eliti Banki i njegovi izabranici imali su skor od devet pobeda i četiri poraza, te su okupirali drugu poziciju na tabeli. Ipak, ko visoko leti, izgleda da zaista nisko pada – a tom rečenicom može se sveobuhvatno opisati bogata istorija kluba iz Bolonje.

Posle starta iz snova brzo se Virtus srozao izvan plej-of zone, a danas tačno godinu dana kasnije, posle ponovo trinaest kola zakucan je za dno tabele evropske elite sa stravičnim skorom od čak jedanaest poraza i samo dve pobede. Takva kriza rezultata označila je i kraj Bankijeve ere u crno-belom delu Bolonje, pa je Crna Vi u pustolovine četrnaeste runde krenula pod dirigentskom palicom novog trenera Duška Ivanovića, koji je simbolično trebalo na klupi Virtusa da debituje imao upravo protiv bivšeg kluba Crvene zvezde....