Prvi put na San Siru Milan i Crvena zvezda igrali su davnog oktobra 1988. Tad se u takozvanoj „Skali fudbala” završilo 1:1. Jugoslovenski tim prvi je postigao gol preko Dragana Stojkovića, koji će sa četiri pogotka da postane najbolji strelac crveno-belih u tom izdanju Kupa evropskih šampiona. Milanezi nisu očekivali tešku bitku za plasman u četvrtfinale i potcenili su Beograđane. Paolo Virdis brzo je izjednačio rezultat. Najupečatljivije sa te utakmice bila je Stojkovićeva izvedba: talentovani mladić još uvek je bio nepoznat na Apeninima, ali samo dve godine kasnije Italijani će bolje da ga upoznaju tokom Svetskog prvenstva: Piksi je 1990. odigrao svih pet mečeva, fascinirajući publiku driblinzima i slobodnim udarcima i postigavši dva gola reprezentaciji Španije baš u Veroni, gde će naredne godine da odigra svoju poslednju sezonu u Evropi pre nego što se otisne u Japan.
Trener Milana bio je Arigo Saki, koji je do 1987. predvodio Parmu u Trećoj italijanskoj ligi. Silvio Berluskoni želeo ga je po svaku cenu: u prethodnoj sezoni mala Parma pobedila je Milan na San Siru u osmini finala Kupa Italije. Za sezonu 1988/89. ambicije za novog trenera bile su velike: Milan se vratio u KEŠ posle osam godina, tokom kojih je čak dvaput ispadao iz Prve lige?! Berluskoni je očekivao velike rezultate: najpoznatiji italijanski preduzetnik – tad još uvek daleko od političkog sveta – doveo je u Milan zvezde iz Holandije poput Marka van Bastena, Ruda Gulita i Franka Rajkarda, uz nadu da će klub ponovo da bude u vrhu evropskog fudbala.
U Beogradu su, takođe, ambicije bile velike: od 1981. do 1987. Crvena zvezda stigla je triput do četvrtfinala, gubeći od Intera, Anderlehta i Real Madrida. Prilika za crveno-bele bila je istorijska: uprkos visokozvučnim imenima među Milanezima, Piksi i drugovi iznenadili su suparnike, odigrali kao bolje organizovani tim i u glavnom gradu Jugoslavije mogli su da računaju na podršku navijača. Na Marakani se revanš odigrao 9. novembra, stadion je bio prepun, međutim, tih 90 hiljada gledalaca mogli su da odgledaju samo prvo poluvreme - na Beograd se spustila gusta magla. Posle prvih 45 minuta, navijači su pratili utakmicu „kao na radiju” - od usta do usta, mogli su da vide aut liniju i pomoćnog sudiju?! Komentator nije mogao da raspoznaje brojeve igrača, pa nije znao da kaže da li je bilo izmena. Takođe, kao i niko s tribine, nije video gol Dejana Savićevića u 51. minutu, ali - čulo se urlanje navijača. Ubrzo, 57. minutu, nemački sudija Diter Pauli – tad među najboljima – prekinuo je utakmicu. Magla je bila toliko gusta da gotovo niko nije primetio ni to da je napadač Milana Virdis dobio crveni karton pre samog prekida. Zvezda je imala veliku prednost – vođstvo i igrača više.
Međutim, tadašnja pravila bila su drugačija: u slučaju prekida, ponavljala se cela utakmica!? Dakle, poništeni su i Savićevićev gol i crveni karton. Igralo se ponovo sutradan, a Milanezima se priključio i Gulit, koji nije igrao prvu utakmicu. Pod vedrim nebom - prava bitka: Milanu nije priznat čist gol kad je lopta prešla liniju gola za metar i po; a posle stravičnog sudara s Refikom Šabanadžovićem nesrećni Donadoni pao je u nesvest. Intervencija Zvezdinog doktora Branka Nešovića koji mu je polomio vilicu fudbaleru je spasila život!
Posle 90 minuta utakmica se završila istim rezultatom kao na San Siru – 1:1. Na gol Van Bastena iz prvog poluvremena odgovorio je Dragan Stojković s „raketom pod prečku gola golmana Đovanija Galija”, kako je vikao uzbuđeni komentator.
Ipak, Milan je prošao na penale, fatalne su bile greške Savićevića (koji je u tom periodu služio vojsku, pa nije bio u najboljoj formi) i Mrkele; Zvezda je eliminisana sa 2:4. Milan je, na kraju, osvojio i titulu evropskog prvaka, otvarajući slavni ciklus za predsednika Silvija Berluskonija.
Posle ta dva, u stvari, tri duela, Crvena zvezda i Milan će da igraju još četiri puta. Poslednji - 2021, u sezoni upamćenoj po tome što se igralo pred praznim tribinama zbog koronavirusa. U takvim okolnostima, Milan je eliminisao Zvezdu s dva remija: 2:2 na Marakani i 1:1 na San Siru.
Ipak, emocije i sećanja na pomen rivalstva crveno-belih i Rosonera ostaće vezani za utakmice odigrane kasnih osamdesetih prošlog veka, ne samo zbog talentovanih igrača na terenu. Bio je to drugačiji fudbal, s različitim pravilima, drugačiji Milan i drugačija Zvezda, tad najslavnija ekipa mnogo drugačije zemlje.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
