Било некада у Милану...

Први пут на Сан Сиру Милан и Црвена звезда играли су давног октобра 1988. Тад се у такозваној „Скали фудбала” завршило 1:1. Југословенски тим први је постигао гол преко Драгана Стојковића, који ће са четири поготка да постане најбољи стрелац црвено-белих у том издању Купа европских шампиона. Миланези нису oчекивали тешку битку за пласман у четвртфинале и потценили су Београђане. Паоло Вирдис брзо је изједначио резултат. Најупечатљивије са те утакмице била је Стојковићева изведба: талентовани младић још увек је био непознат на Апенинима, али само две године касније Италијани ће боље да га упознају током Светског првенства: Пикси је 1990. одиграо свих пет мечева, фасцинирајући публику дриблинзима и слободним ударцима и постигавши два гола репрезентацији Шпаније баш у Верони, где ће наредне године да одигра своју последњу сезону у Европи пре него што се отисне у Јапан.

Тренер Милана био је Ариго Саки, који је до 1987. предводио Парму у Трећој италијанској лиги. Силвио Берлускони желео га је по сваку цену: у претходној сезони мала Парма победила је Милан на Сан Сиру у осмини финала Купа Италије. За сезону 1988/89. амбиције за новог тренера биле су велике: Милан се вратио у КЕШ после осам година, током којих је чак двапут испадао из Прве лиге?! Берлускони је очекивао велике резултате: најпознатији италијански предузетник – тад још увек далеко од политичког света – довео је у Милан звезде из Холандије попут Марка ван Бастена, Руда Гулита и Франка Рајкарда, уз наду да ће клуб поново да буде у врху европског фудбала.

У Београду су, такође, амбиције биле велике: од 1981. до 1987. Црвена звезда стигла је трипут до четвртфинала, губећи од Интера, Андерлехта и Реал Мадрида. Прилика за црвено-беле била је историјска: упркос високозвучним именима међу Миланезима, Пикси и другови изненадили су супарнике, одиграли као боље организовани тим и у главном граду Југославије могли су да рачунају на подршку навијача. На Маракани се реванш одиграо 9. новембра, стадион је био препун, међутим, тих 90 хиљада гледалаца могли су да одгледају само прво полувреме - на Београд се спустила густа магла. После првих 45 минута, навијачи су пратили утакмицу „као на радију” - од уста до уста, могли су да виде аут линију и помоћног судију?! Коментатор није могао да распознаје бројеве играча, па није знао да каже да ли је било измена. Такође, као и нико с трибине, није видео гол Дејана Савићевића у 51. минуту, али - чуло се урлање навијача. Убрзо, 57. минуту, немачки судија Дитер Паули – тад међу најбољима – прекинуо је утакмицу. Магла је била толико густа да готово нико није приметио ни то да је нападач Милана Вирдис добио црвени картон пре самог прекида. Звезда је имала велику предност – вођство и играча више.

Међутим, тадашња правила била су другачија: у случају прекида, понављала се цела утакмица!? Дакле, поништени су и Савићевићев гол и црвени картон. Играло се поново сутрадан, а Миланезима се прикључио и Гулит, који није играо прву утакмицу. Под ведрим небом - права битка: Милану није признат чист гол кад је лопта прешла линију гола за метар и по; а после стравичног судара с Рефиком Шабанаџовићем несрећни Донадони пао је у несвест. Интервенција Звездиног доктора Бранка Нешовића који му је поломио вилицу фудбалеру је спасила живот!

После 90 минута утакмица се завршила истим резултатом као на Сан Сиру – 1:1. На гол Ван Бастена из првог полувремена одговорио је Драган Стојковић с „ракетом под пречку гола голмана Ђованија Галија”, како је викао узбуђени коментатор.

Ипак, Милан је прошао на пенале, фаталне су биле грешке Савићевићa (који је у том периоду служио војску, па није био у најбољој форми) и Мркеле; Звезда је елиминисана са 2:4. Милан је, на крају, освојио и титулу европског првака, отварајући славни циклус за председника Силвија Берлускониja.

После та два, у ствари, три дуела, Црвена звезда и Милан ће да играју још четири пута. Последњи - 2021, у сезони упамћеној по томе што се играло пред празним трибинама због коронавируса. У таквим околностима, Милан је елиминисао Звезду с два ремија: 2:2 на Маракани и 1:1 на Сан Сиру.

Ипак, емоције и сећања на помен ривалства црвено-белих и Росонера остаће везани за утакмице одигране касних осамдесетих прошлог века, не само због талентованих играча на терену. Био је то другачији фудбал, с различитим правилима, другачији Милан и другачија Звезда, тад најславнија екипа много другачије земље.