Rašović: Najlakše u finalu s Hrvatima

Strahinja Rašović – jedan od retkih vaterpolista s mogućnošću da se pohvali da je izuzev sijaset pehara na klupskom nivou, s Ligom šampiona kao vrhuncem, trofejnu vitrinu ukrasio i s dva olimpijska zlata!

Uzdanica reprezentacije Srbije i jedan od najiskusnijih u šampionskom timu u 2024. ponovo je dotakao zvezde – s Delfinima otvorio šampanjac u bazenu na Olimpijskim igrama u Parizu. Rečju, bravo!

Ruku na srce, nije mnogo ljudi očekivalo uspeh, ali pobednički gen srpske reprezentacije, po ko zna koji put, u Gradu svetlosti došao je do izražaja. Sad se s pravom pitamo: zašto ne bi i 2028. u Los Anđelesu?

- Teško i izvanredno leto, pamtićemo ga po tome što je sjajna generacija dotakla zlato, ne najobičnije, već olimpijsko! – otvara dušu za Žurnal jedan od junaka iz Pariza, ne skrivajući osmeh pri pomenu grandioznog uspeha.

Reprezentacija nije ispraćena u Francusku s velikom podrškom javnosti, međutim, po slavlju podno Ajfelovog tornja klicalo se Srbiji i na dočeku ispred Skupštine grada?

- Kad pogledam snimke s dočeka, srce mi zaigra! Da, otišli smo na OI donekle kao anonimusi, pretrpeli smenu generacija i posle samo dve godine vratili se na tron kao olimpijski šampioni. Zaslužili smo pažnju, bilo je onih koji su se posle izvinjavali. U Parizu smo gledali isključivo u svoje dvorište i znali koji je cilj pred nama. San svih nas! Pojedinci su premijerno osvojili zlato, nekima je drugo, najiskusnijima čak treće u nizu. Najbitnije: stručni štab, Savez, igrače i naše najbliže krasila je vera u uspeh.

Četvrtfinale je, po običaju, bilo presudno. Da Grčka nije potopljena...?

- Četvrtfinale je uvek prekretnica, ideš dalje ili ispadaš. Sreća se konačno okrenula na našu stranu, iako nije tako delovalo u prvi mah. Grci su postigli gol šest sekundi pre kraja za nerešeno. Neko je imao u planu da to bude izrežirano baš onako kako je i bilo i da nestvarnim golom Nikole Jakšića uđemo u polufinale. Ekipa se oslobodila pritiska i sve je posle išlo u našu korist.

U polufinalu - SAD. Čini se, rutinski odrađeno. Da li je, zaista, bilo tako?

- Izgledalo je rutinski, ali su Amerikanci pokazali da su nezgodna reprezentacija. Pobedili su najveće svetske sile: Hrvatsku u grupnoj fazi, kasnije i Mađarsku u borbi za treće mesto. Konkurentni za najveća odličja! Delovalo je da smo mnogo bolji, otpočetka do kraja igrali smo bez oscilacija, ali SAD važi za kvalitetan tim, što se na kraju i pokazalo. Imali smo i dodatni motiv: košarkaši su prethodno veče izgubili od drim-tima. Olimpijski duh, Srbija, sve nas je to vodilo da uspemo.

Finale – epsko, protiv Hrvatske?

- Možda i naša, uslovno rečeno, najlakša pobeda u drugoj fazi, ako se vratimo na Grčku i SAD. Ubedljivo, pobednik se nijednog trenutka nije dovodio u pitanje. Imali smo aktivan rezultat od prvog minuta i konstantno vodili s dva, tri, čak i četiri razlike i tako smo priveli utakmicu kraju. Stvarno epski meč, zaista je više od duela kad se sastanu Srbija i Hrvatska. Utakmice na kojima je i sadašnja generacija odrasla! Drago mi je što je to bilo finale, obe reprezentacije tu i pripadaju. Poslastica za svetski vaterpolo.

Tri zlata u nizu, može li to da se uveća?

- Bože zdravlja da bude i četvrto! Daleko je Los Anđeles, ali smo dokazali da je naš cilj najsjajnija medalja na svakom turniru. Mađari su postavili zadatak, uspeli smo da ga rešimo. Imamo šansu da pobedimo u tom dvoboju.

Pre četiri godine, Srbija je igrala još jedan istorijski meč - protiv Španije u polufinalu. Kako s vremenske distance gledate na to?

- Što se tiče utakmice sa Španijom u Tokiju, obeležila je tu Olimpijadu. Verovatno i najznačajniji okršaj u mojoj karijeri, možda i meč decenije. Ulog je bio veliki, uspeli smo da se vratimo iz teške situacije i golom Filipa Filipovića ostvarimo pobedu u poslednjim sekundama meča za plasman u finale. Takođe, nikad neću da zaboravim momenat kad im je sudija u poslednjem napadu svirao da su unutar dva metra i da lopta pripada nama. Situacija koja će večno da mi ostane urezana - znao sam da imam olimpijsku medalju u džepu. Emociju kao posle te utakmice nikad nisam doživeo.

Možete da se podičite s „tandemom” olimpijskih zlata. Šta vam je prilikom postizanja takvih, grandioznih uspeha ostalo najviše upečatljivo?

- U Tokiju sam ostvario skoro sve svoje snove. Osvojio sam medalju kojoj sam težio od početka karijere. Sve što je nedostajalo da uspeh bude celokupan, dopisao sam u Parizu kad sam s rođenim bratom pridodao još jedno najsjajnije odličje.

Više od 100 utakmica i mnogo velikih trofeja dovoljno govore o vašoj reprezentativnoj karijeri. Kako vama sve to izgleda?

- Reprezentacija je uvek bila pokretač moje karijere i da nije bilo nje pitanje je koliko bih bio motivisan i željan da igram. Naravno, vaterpolo je moj život, ali da igram na visokom nivou ne bi bilo moguće da nisam bio deo reprezentacije.

Još jedna godina je iza nas. Koji su ciljevi i želje u 2025?

- Voleo bih da na reprezentativnom planu nastavimo da osvajamo medalje, produžimo tamo gde smo stali u Parizu. U klupskim okvirima želim trofej s Radničkim, srpskim ekipama sreću u evropskim takmičenjima. Lično? Zdravlje na prvom mestu, sve ostalo će da dođe – zaključio je Strahinja Rašović.