Рашовић: Најлакше у финалу с Хрватима

Страхиња Рашовић – један од ретких ватерполиста с могућношћу да се похвали да је изузев сијасет пехара на клупском нивоу, с Лигом шампиона као врхунцем, трофејну витрину украсио и с два олимпијска злата!

Узданица репрезентације Србије и један од најискуснијих у шампионском тиму у 2024. поново је дотакао звезде – с Делфинима отворио шампањац у базену на Олимпијским играма у Паризу. Речју, браво!

Руку на срце, није много људи очекивало успех, али победнички ген српске репрезентације, по ко зна који пут, у Граду светлости дошао је до изражаја. Сад се с правом питамо: зашто не би и 2028. у Лос Анђелесу?

- Тешко и изванредно лето, памтићемо га по томе што је сјајна генерација дотакла злато, не најобичније, већ олимпијско! – отвара душу за Журнал један од јунака из Париза, не скривајући осмех при помену грандиозног успеха.

Репрезентација није испраћена у Француску с великом подршком јавности, међутим, по слављу подно Ајфеловог торња клицало се Србији и на дочеку испред Скупштине града?

- Кад погледам снимке с дочека, срце ми заигра! Да, отишли смо на ОИ донекле као анонимуси, претрпели смену генерација и после само две године вратили се на трон као олимпијски шампиони. Заслужили смо пажњу, било је оних који су се после извињавали. У Паризу смо гледали искључиво у своје двориште и знали који је циљ пред нама. Сан свих нас! Појединци су премијерно освојили злато, некима је друго, најискуснијима чак треће у низу. Најбитније: стручни штаб, Савез, играче и наше најближе красила је вера у успех.

Четвртфинале је, по обичају, било пресудно. Да Грчка није потопљена...?

- Четвртфинале је увек прекретница, идеш даље или испадаш. Срећа се коначно окренула на нашу страну, иако није тако деловало у први мах. Грци су постигли гол шест секунди пре краја за нерешено. Неко је имао у плану да то буде изрежирано баш онако како је и било и да нестварним голом Николе Јакшића уђемо у полуфинале. Екипа се ослободила притиска и све је после ишло у нашу корист.

У полуфиналу - САД. Чини се, рутински одрађено. Да ли је, заиста, било тако?

- Изгледало је рутински, али су Американци показали да су незгодна репрезентација. Победили су највеће светске силе: Хрватску у групној фази, касније и Мађарску у борби за треће место. Конкурентни за највећа одличја! Деловало је да смо много бољи, отпочетка до краја играли смо без осцилација, али САД важи за квалитетан тим, што се на крају и показало. Имали смо и додатни мотив: кошаркаши су претходно вече изгубили од дрим-тима. Олимпијски дух, Србија, све нас је то водило да успемо.

Финале – епско, против Хрватске?

- Можда и наша, условно речено, најлакша победа у другој фази, ако се вратимо на Грчку и САД. Убедљиво, победник се ниједног тренутка није доводио у питање. Имали смо активан резултат од првог минута и константно водили с два, три, чак и четири разлике и тако смо привели утакмицу крају. Стварно епски меч, заиста је више од дуела кад се састану Србија и Хрватска. Утакмице на којима је и садашња генерација одрасла! Драго ми је што је то било финале, обе репрезентације ту и припадају. Посластица за светски ватерполо.

Три злата у низу, може ли то да се увећа?

- Боже здравља да буде и четврто! Далеко је Лос Анђелес, али смо доказали да је наш циљ најсјајнија медаља на сваком турниру. Мађари су поставили задатак, успели смо да га решимо. Имамо шансу да победимо у том двобоју.

Пре четири године, Србија је играла још један историјски меч - против Шпаније у полуфиналу. Како с временске дистанце гледате на то?

- Што се тиче утакмице са Шпанијом у Токију, обележила је ту Олимпијаду. Вероватно и најзначајнији окршај у мојој каријери, можда и меч деценије. Улог је био велики, успели смо да се вратимо из тешке ситуације и голом Филипа Филиповића остваримо победу у последњим секундама меча за пласман у финале. Такође, никад нећу да заборавим моменат кад им је судија у последњем нападу свирао да су унутар два метра и да лопта припада нама. Ситуација која ће вечно да ми остане урезана - знао сам да имам олимпијску медаљу у џепу. Емоцију као после те утакмице никад нисам доживео.

Можете да се подичите с „тандемом” олимпијских злата. Шта вам је приликом постизања таквих, грандиозних успеха остало највише упечатљиво?

- У Токију сам остварио скоро све своје снове. Освојио сам медаљу којој сам тежио од почетка каријере. Све што је недостајало да успех буде целокупан, дописао сам у Паризу кад сам с рођеним братом придодао још једно најсјајније одличје.

Више од 100 утакмица и много великих трофеја довољно говоре о вашој репрезентативној каријери. Како вама све то изгледа?

- Репрезентација је увек била покретач моје каријере и да није било ње питање је колико бих био мотивисан и жељан да играм. Наравно, ватерполо је мој живот, али да играм на високом нивоу не би било могуће да нисам био део репрезентације.

Још једна година је иза нас. Који су циљеви и жеље у 2025?

- Волео бих да на репрезентативном плану наставимо да освајамо медаље, продужимо тамо где смо стали у Паризу. У клупским оквирима желим трофеј с Радничким, српским екипама срећу у европским такмичењима. Лично? Здравље на првом месту, све остало ће да дође – закључио је Страхиња Рашовић.