Na putu Hristovom (FOTO)

Džudista Nemanja Majdov je najboljaa potvrda reči Hristovih u Bibliji zapisanih: „Ako su mene gonili, i vas će goniti.“

Kao uspešni sportista i pobožni šampion doživeo je raspeće u Parizu na Olimpijskim igrama čiji je početak, na samom svečanom otvaranju, asocirao na progon i ismejavanje Sinu Božjem i delima Njegovim.

Jedini greh srpskog sportskog junaka, šampiona Evrope i planete, bila je hrišćanska molitva pred nastup na tatamiju.

Minula 2024. godina za najboljeg srpskog džudistu bila je teška i izazovna, puna iskušenja. On je u osmini finala olimpijskog turnira u Parizu, kao izraziti favorit poražen u osmini finala od Grka Teodorosa Celidisa u kategoriji do 90 kilograma rezultatom 10:0 posle tri žuta kartona dodeljena od strane sudija, a taj meč bio je i „okidač“ za njegovu suspenziju na 140 dana od strane Svetske džudo federacije (IJF).

Posle svega ostaje gorčina i večno pitanje: da sudije nisu zaustavile Nemanju Majdova, da li bi se Srbin popeo na olimpijski tron? Kazna mu ističe na Bogojavljenje, 19. januara ove godine, ali će se tek videti kakve su njene posledice, obzirom da je džudista rođen 10. avgusta 1996. godine i prinudno pauzirao na svim poljima.

–Kada sam izračunao da mi kazna ističe na Bogojavljenje, veoma mi je drago, Bog je veliki! To je još jedan znak da ništa nije slučajno jer ne verujem u slučajnosti. Sve je to neki plan Božji, promisao za određeno iskušenje i slava Bogu, idemo dalje – bile su prve reči Nemanje Majdova u razgovoru za „Žurnal“.

Koliko je višemesečna suspenzija uticala na Vas po sportskom i takmičarskom pitanju?

–Nije mentalno uticala, čak mislim da me i ojačala. Uspeo sam neke svoje druge snove, van džudoa da ostvarim. Pokrenuo sam poslove, Fondaciju i još neke privatne biznise. Proveo sam dosta vremena sa porodicom, čak mislim da mi je ovo i bilo potrebno u životu. Inače, čovek nema vremena za neke druge snove van sporta, a ništa me nije mnogo poremetilo osim što su mi zabranili da držim tri, četiri seminara po Evropi i svetu, a sad ih moram da ih odgodim za sledeću godinu. Izvukao sam pouke i idem dalje. Znate onu staru poslovicu „što te ne ubije to te ojača”! Odmorio sam se, a na scenu se vraćam uz pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista, nadam se u novi početak i nove pobede.

Da li se, posle svega, kod Vas stvorio i probudio dodatni inat?

–Kod nas Srba reč inat je motivacija! Pogotovo kad su u pitanju ovakve stvari kroz koje ja prolazim u profesionalnoj karijeri i životu. Kako da ne budem „naoružan“ inatom kad je on najbolji lek za nepravdu. Za mene lično ovo nije ništa novo, samo nova stranica u sportskoj karijeri i jedno novo životno, veliko iskušenje. Žao mi je što je tako lep i težak sport kao što je džudo spao na ovakve stvari. Udarce ispod pojasa...

Koji su Vam prvi planovi posle isteka suspenzije?

–Krajem februara idem na prvi turnire posle osam meseci, cilj mi je da probam da podignem formu do tada što je više moguće, iako nije lako. Imam potom prvenstvo Evrope i sveta, mislim da ću tamo nastupati. Nisam u tom delu karijere da nešto jurim, videću. Voleo bih da probam još jednom da izborim plasman na Olimpijske igre i sebi dam šansu za medalju. To sve što se izdešavalo, nepravde, suspenzije, eliminacija... to sve stavite na stranu, ali moja misija je bila medalja i nisam je ispunio. Neko me sprečio, ali probaću još jednom na Igrama 2028. godine u Los Anđelesu na kojima želim ono što nisam mogao da uradim u Parizu. To je moj san i za sada neostvareni cilj, kom težim.

Nad Vama će Evropska i Svetska federacija voditi monitoring u narednom periodu?

–Svestan sam te činjenice, ali im neću dati nikakav povod za eventualne nove kazne. Oni imaju te disciplinske metode, a ja veliko srce koje želi da pobedi. Moj fokus je isključivo sportski.

Da li je u svetu pokrenut lov na pravoslavne sportiste obzirom da su Rusi isključeni sa velikog broja borilišta i koliko je to ustvari hendikep za svetski sport?

–Nije pokrenut lov samo za sportiste već na sve pravoslavne hrišćane u celom svetu. Jasno da sve te mere dolaze sa Zapada, ali tu smo mi da se ne damo i mislim da još ima pravih hrišćanskih vitezova koji zastupaju svoju veru, kodekse i moralne principe, ne spuštaju glavu ni pred kim. Zna se granica dokle može da se ide. Sport je običan posao i ne može da bude iznad nekih načela i stvari. Rusi nisu bili na Olimpijskim igrama i to je ogroman hendikep jer to nisu iste Igre s Rusima i bez njih. Svaka kategorija je oštećena, možda za jednu medalju, većina za zlato. Sve je postalo čudno u poslednje vreme, ali šta da radimo. Naše je da se odupiremo i gledamo u svoje dvorište, da ga uredimo, a neka svako sređuje svoje.

Da li ste za povratak izvornog Dejtona po kojem je i sport u nadležnosti entiteta?

–Rođen sam tu i danas živim u Istočnom, Srpskom Sarajevu, tu treniram, a čitav život se borim za Srbiju. Sve medalje i svu istoriju Srbije i Džudo saveza, sedamdeset odsto sam ja osvojio. Jedini šampion sveta, Evrope je iz Srbije. U Beogradu nemam nekretnine i da hoću da živim u Srbiji kojoj sam sve doneo, ne znam kako kad nemam stan. Očekujem da se vrati izvornost Republike Srpske. Zastupam da se ona poštuje jer izvorni dejtonski sporazum je fino i korektno napisan i treba da se poštuje, kao i volja naroda u Republici Srpskoj, a ne da nam neko nameće svoje stavove i želje.

Veoma cenite Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, kome ste dali i podršku ispred Suda BiH u Sarajevu?

–Imam najlepše mišljenje o Miloradu Dodiku. To je moj predsednik i prijatelj koji mi je pomogao u karijeri. On poštuje sport, lično mi je pomogao, imamo obostrano poštovanje. Bori se svim snagama za srpski narod, srcem i niko ne bi uspeo da odbrani ovo što on brani. Želim mu brz oporavak

Koja medalja Vam je najdraža?

–Svaka, od malena pa do danas ima svoju priču i svakoj se podjednako radujem kao dete. Svaka je gotovo filmska priča, a ako već moram da izaberem onda je to medalja svetskog šampiona. Najveće odličje, jedino za džudo u Srbiji. Iza njega je evropsko zlato koje mi je i te kako drago jer mi je dalo status istovremenog prvaka sveta i Evrope što nema mnogo boraca, pogotovo u mojoj kategoriji.    

Od početka sportske karijere uz Vas je otac Ljubiša, da li to otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?

–On je najveći trener u istoriji, jedini Srbin kome je Evropa to priznala! Iako mnogi toj ulozi ne pridaju pažnju, ja najbolje znam šta je njegov zadatak i koliko maestralno sve to radi. Tatina prednost je što me odlično poznaje, moje vrline i mane, ono što treba da suzbije. Perfektno me umiri kad sam nervozan i rasipam nepotrebno energiju. Svi moji rezultati su ustvari i njegovi, on je njihov arhitekta. S njim sam, mnogo lakše, prevazišao i smo povrede.

Koliko ti u svemu ovom znači podrška porodice?

–Veliku zaslugu u svemu ovome ima i moja majka Biljana, iako je nekako u senci ove velike pozornice, ali njeni potezi i podrška su izuzetno dragoceni. Ona sve moje nastupe teško preživljava, kao i brat Stefan, veoma su emotivni. Uspeli smo sve da uradimo kako treba kroz ovih 25 godina ulaganja, truda, rada, odricanja, prepreka i svega ostalog što je bilo. Samo fanatizmom i upornošću smo stigli do vrhunskih rezultata.

Često ističete da su vam supruga i sinovi izvor energije i snage?

–Uz mene su, u svim situacijama, supruga Anja i dva sina Lazar i Vasilije. Oni su moje pokretačko gorivo, neverovatna motivacija, talas na kojem putujem kroz razna iskušenja, životna i profesionalna. Mojoj Anji zaista nije lako da bude supruga šampiona, jer to nosi mnogo pritiska, veliku dozu odgovornosti, preuzela je dosta obaveza sve u cilju da nastavimo da koračamo ovim putem uspeha, skupa kao porodica. Niko ne može ništa sam i mora da ima podršku porodice. Nikada ne bih bio ovo što jesam da nije bilo mojih najmilijih. Porodica ti daje blagoslov za posao kojim se baviš, a posle toga sve je u rukama Boga. Iskreno se nadam da ću se džudoom baviti i kada sinovi porastu, da mogu da me gledaju i zapamte kao velikog borca.

Gde ćete provesti božićne praznike?

–U krugu najrođenijih u Istočnom Sarajevu. Božić je porodični praznik i to je tradicija u porodici Majdov.

Da li ćete se i dalje, uprkos pod pretnjama nove suspenzije, krstiti i moliti pred borbe?

–To je moj ritual, verujem u Boga i molim mu se. Isto to rade i Lionel Mesi, Lebron Džejms, Kristijano Ronaldo... mnogi sportisti širom sveta. Zbog čega ne bih mogao ja to da radim? Bog u shvatanjima i razmišljanjima svih vrhunskih sportista ima visoko i značajno mesto! Slava mu.