Trud se uvek isplati

Vredi truditi se i biti posvećen koliko god je teško i izazovno, jer u suprutnom neće biti rezultata i uspeha.

Olga Danilović polako, ali sigurno kroz tenis postaje svesna i uči najvažnije lekcije koje su izuzetno važne.

Najbolje plasirana srpska teniserka danas (oko 11.00) igra za plasman u četvrto kolo Australijskog opena. Imaće izuzetno težak zadatak, jer je preko puta mreže Džesika Pegula, trenutno šesta igračica na VTA listi.

Igrale su jednom, 2018. na turniru u Orlandu kad je pobedila Amerikanka. Olga ima priliku da zabeleži rezultat karijere na gren slemovima. Pre godinu dana 23-godišnja Srpkinja je preko kvalifikacija igrala za plasman u četvrto kolo na šljaci u Parizu.

- Svaki turnir je priča sebe. Rolan Garos prošle godine bio je vetar u leđa, ali opet svako takmičenje počinje od prvog kola. U Parizu sam tada  prevazišla neke stvari, na primer i kad sam bila mnogo umorna pred mečeve i kad su bili prekidi zbog kiše. Naučiš šta ti odgovara, a šta ne. Stvari se brzo menjaju u sportu.

Rundu ranije pobedila je Ljudmilu Samsonovu i probila barijeru među najboljih 50 na VTA listi (sad je 48).

- Lepa stvar, ali treba zaboraviti. Nikada nisam bila neko ko gleda previše svetski poredak u tenisu. Naravno da imam ciljeve, ali mi igra dugo nije bila u istoj ravni sa plasmanom. Volela bih da idem što više, naravno, lepa je stvar ući u među najboljih 50. Idem samo turnir po turnir. Samo da nastavim ovako da igram, pobedila ili izgubila, da radim na sebi.

Danilovićeva je dugo imala probleme s povredama. Krajem prošle godine je sa dve osvojene titule uspela da dobije na samopouzdanju.

- Imam hroničan problem i moram da pazim. Kondicione pripreme sam  počela mnogo ranije nego s tenisom, jer sam mnogo vremena provela na jačanju kolena. Naučila sam koje vežbe i koji tretmani mi ublaže bol, ali bol nikada neće prestati. Mislim da sam i telo naučila kad je previše, do kog bola mogu da idem, a za koji bol se pali alarm.

Zbog istorije povreda, Olgi manje odgovaraju uslove za igru u Melburnu.

- Za mene je beton najteži za koleno, stalno je nabijanje, šljaka je lakša. Uskoro ulazim u 25. godinu, a imam osećaj da imam 100 godina i da sam prošla razne stvari. Verujem u proces napredovanja kroz rad – možda je kliše, ali stvarno je tako. Lepi momenti su kratki, a teški traju duže – zaključila je Danilovićeva.