„Asovi ne padaju s neba, stvaraju ih treneri”

Pre nekoliko dana Roksanda Atanasov je u jednom delu intervjua za naš list rekla ono što muči najkvalitetnije trenere u Srbiji: „Imam olimpijsko zlato, a živim od članarine. Treneri nemaju pravo na dobijanje Nacionalnog priznanja, jer to zakonom o sportu nije predviđeno. Član sam podgrupe za vrhunski sport, a u okviru izrade Strategije razvoja sporta sam predložila da se i nama omogući da dobijemo priznanje“.

Nekako u isto vreme, na ovu temu „Žurnalu“ se obratio Dragiša Đorđić, zaslužni atletski trener. Imao je nekoliko izvanrednih takmičara pod svojom dirigentskom palicom, od kojih je najčuvenija Tatjana Jelača, vicešampionka Evrope iz Ciriha 2014. u bacanju koplja tadašnjim nacionalnim rekordom 64,21 m. 

- Mislim da bi moralo da se ubrza rešenje problema trenerima koji su ispunili kriterijum za nacionalno priznanje – rekao je Dragiša Đorđić.

Šta vas je baš sad motivisalo da pokrenete ovu rak ranu našeg sporta?

- U „Žurnalu“ sam svojevremeno pročitao veoma ohrabrujuću informaciju da je na sastanku kome je prisustvovao i predsednik Aleksandar Vučić, rečeno da ćemo početi da dobijamo zaslužena sredstva. Prisustvovao je moj kolega Goran Obradović i preneo tu vest svima. I pored toga ništa se nije desilo. Meni ovo nije od danas priča, život prolazi, a mi ne dobijamo ta sredstva već predugo. Što bi Pekić rekao – godine koje su pojeli skakavci. Više nas je u atletici to zaslužilo. Pre neki je objavljeno kolika bi sredstva sportisti trebalo da primaju za nacionalno priznanje, u zavisnosti od osvojene medalje. To je izvanredan potez države i sportisti mogu mnogo neopterećenije da se posvete bavljenju sportom, jer im do nacionalno priznanje daje neku sigurnost.

To nije slučaj s vama trenerima, koji ih stvarate?

- Asovi ne padaju s neba, stvaraju ih treneri. Mi smo ti koji prave i realizuju programe i bdiju nad svojim sportistima i od njihovog angažovanja u mnogome zavisi i uspeh atlete. Nažalost, mi nismo obuhvaćeni kategorijom nacionalnih priznanja. Mnogi treneri, pogotovo u individalnim sportovima imaju mala primanja i penzije su im više nego skromne, tako da teško preživljavaju. Najteže pada i demotiviše mlade trenere, činjenica da ni oni, koji s pulenima osvoje najveće međunarodne medalje, ne dobijaju nacionalno priznanje. To mora da se promeni u interesu celog srpskog sporta.