„Асови не падају с неба, стварају их тренери”

Пре неколико дана Роксанда Атанасов је у једном делу интервјуа за наш лист рекла оно што мучи најквалитетније тренере у Србији: „Имам олимпијско злато, а живим од чланарине. Тренери немају право на добијање Националног признања, јер то законом о спорту није предвиђено. Члан сам подгрупе за врхунски спорт, а у оквиру израде Стратегије развоја спорта сам предложила да се и нама омогући да добијемо признање“.

Некако у исто време, на ову тему „Журналу“ се обратио Драгиша Ђорђић, заслужни атлетски тренер. Имао је неколико изванредних такмичара под својом диригентском палицом, од којих је најчувенија Татјана Јелача, вицешампионка Европе из Цириха 2014. у бацању копља тадашњим националним рекордом 64,21 м. 

- Мислим да би морало да се убрза решење проблема тренерима који су испунили критеријум за национално признање – рекао је Драгиша Ђорђић.

Шта вас је баш сад мотивисало да покренете ову рак рану нашег спорта?

- У „Журналу“ сам својевремено прочитао веома охрабрујућу информацију да је на састанку коме је присуствовао и председник Александар Вучић, речено да ћемо почети да добијамо заслужена средства. Присуствовао је мој колега Горан Обрадовић и пренео ту вест свима. И поред тога ништа се није десило. Мени ово није од данас прича, живот пролази, а ми не добијамо та средства већ предуго. Што би Пекић рекао – године које су појели скакавци. Више нас је у атлетици то заслужило. Пре неки је објављено колика би средства спортисти требало да примају за национално признање, у зависности од освојене медаље. То је изванредан потез државе и спортисти могу много неоптерећеније да се посвете бављењу спортом, јер им до национално признање даје неку сигурност.

То није случај с вама тренерима, који их стварате?

- Асови не падају с неба, стварају их тренери. Ми смо ти који праве и реализују програме и бдију над својим спортистима и од њиховог ангажовања у многоме зависи и успех атлете. Нажалост, ми нисмо обухваћени категоријом националних признања. Многи тренери, поготово у индивидалним спортовима имају мала примања и пензије су им више него скромне, тако да тешко преживљавају. Најтеже пада и демотивише младе тренере, чињеница да ни они, који с пуленима освоје највеће међународне медаље, не добијају национално признање. То мора да се промени у интересу целог српског спорта.