Žene su se izborile za mesto koje zaslužuju

Osmi mart je Dan žena koji se slavi širom sveta. Iz muške perspektive dan kao svaki drugi, ali nekad su žene morale prilično da se pomuče kako bi došle u poziciju da izađu na „muški” pijedestal. I tako deceniju po deceniju došli smo do situacije da su dame dotad standardne pozicije zamenile značajnim funkcijama.

Naše sagovornice su prilično uspešne u svojim profesijama, jedna je majka i potpredsednica FS Srbije, druga je fudbalerka šampiona države i reprezentacije. Reč je o Sandri i Sofiji Sremčević. Kako bismo ih što bolje predstavili na „najsvetiji” ženski dan odlučili smo da uradimo uporedni intervju.

Koliko je teško u današnjoj Srbiji biti žena u sportu?

SOFIJA: Ne može da se poredi kad sam ja kretala svet sporta. Na primer u četvrtom razredu osnovne škole i danas. Prvenstveno ja nisam imala svest o tome da postoje devojčice koje mogu da igraju sa drugaricama fudbal, a ne samo sa dečacima i da faktički upadamo u oči svima. Danas je to sasvim normalna stvar. Da ne pominjem Evropu, gde je na izuzetno velikom nivou i brojke se pored sa muškim fudbalom. Čak su nekad brojke i na višem nivou, pošto je to sad novo i zanimljivo. Dobro je da danas u Srbiji ima mnogo ljudi koji se uključuju i žele da podignu na viši nivo ovaj divan sport.

Sofija da li ste imali uzore?

SOFIJA: Mesi mi je iz muškog fudbala uzor. Mada više sam gledala sam klub Barselonu i stil igre čiji bih kao veliki broj sportista volela da budem.

Da li driblate kao Mesi?

SOFIJA: Trudim se da šutiram levom nogom što više, iako je mnogo bolja desna noga. Lakše je da skidamo poteze jer je medijski u Evropi dobro ispraćen fudbal, dok god nas još moramo da radimo na promociji je zaslužujemo da budemo u žiži, što pokazuju rezultati reprezentacije Srbije i Crvene zvezde. Koliko se prati ženski fudbal pojasniću vam da sve više prijatelja želi da dođe da gleda kako igramo. Naravno, postoje i dalje ljudi koji nisu čuli niti znaju da postoji, ali znatno na manjem nivou nego ranije.

Da li se događa da vas pozovu drugari na termin da odmerite snage na terenu?

SOFIJA: Naravno, ali nemamo dozvolu trenera i kluba da igramo termine. Ranije u školskim danima događalo se da konstantno igram fudbal i budem najbolja. Ha, ha, ha.

SANDRA: Ne šali se bukvalno je bila najbolja. Čak je trpela i jednu vrstu torture u osnovnoj školi koju je krila od mene, tipa kad postigne gol da je neki protivnički igrač juri da joj lupi šamar. Zaista je tako bilo, imali smo scene. Taj dečko je bio njen dobar drug, ali nije voleo da gubi. Morala sam da se umešam i da joj objasnim da ništa u životu ne treba da trpi, ako prihvati kao bilo kakav vid vršnjačkog nasilja u smislu zato što je bolja od njega u fudbal da danas to može da joj bude i motiv da je momak, muž ili bilo ko bude agresivan prema njoj. Imali smo ozbiljnu polemiku u kući i u školi. Sofija takva kakva odgovori mama šta se sekiraš, ja pobegnem on ne može da me stigne. Ha, ha, ha.

Znači Sofija brzi ste?

SOFIJA: Jesam, šta ću.

Mama Sandra je u sportu od početka, pratila vas je i vodila na treninge?

SOFIJA: Oduvek! Od početka smo nas dve krenule. Od škole fudbala Atakante u južnom bulevaru. Posle na Zvezdari, Rakovici, BASK-u... Da ne pričam gde smo sve bile... Zajedno prošle smo celu Srbiju. Naravno posle se uključio tata. Ali na početku smo bili samo nas dve.

SANDRA: Da, tako se namestilo. 

Da li je Sandra teže da budete mama ćerke u fudbalu ili majka funkcionerka u muškom sportu?

SANDRA: Sve je teško. Ne znam kako bih napravila granicu. Prvo nisam jednostavna majka već jako zahtevna, što Sofija najbolje zna od malih nogu. Imam dve ćerke. Pored Sofije i mlađu tinejdžersku od skoro 17 godina i kod mene se znalo od prvog dana moraju: škola, jezik i sport. Sofija je uvek bila sportski tip i koji god sport da je igrala bila je najbolja. Verujte mi, igrala je tenis, odbojku, hokej... Kad god je završavala treninge, sledilo je pitanje mogu sad na fudbala. Jednostavno sa motorikom je odlična, sportovi sa loptom joj leže. Mlađa ćerka Nina pametna i lepa, dobar đak, završila je muzičku školu. Čak se i par meseci nama priključila na terenu i ima pehar sa turnira igranog u Kragujevcu. Krenula je da igra fudbal da bi bila sa nama po Srbiji, ali je povredila ruku pa je shvatila da je muzička škola bitnija od toga. Teško je jako, ali teže je Sofiji. Meni je teško u smislu žene majke, odgovornosti, krsta koji ona nosi, kad padne na terenu, da li je ustala, šta joj se dogodilo. S druge strane, kao žena funkcionerka u ovom muškom vremenu i sportu i u Srbiji generalno, gde nije matrijarhat, već patrijarhat. Imam najčudniju profesiju od svih žena generalno. Opet je tu najveći gospodin moj muž koji ima ženu u Srbiji koja je potpredsednica Saveza. To sve fenomenalno nosi i podržava Sofiju i mene. Šalim se sa mojim kolegama iz IO FS Srbije rečenicama da svi imaju žene i da im je kuća sređena, da imaju ručak i da su im deca namirena, dok ja pored svega što radim sa vama imam i sve to pobrojano. Tako da pratim muški, ženski, futsal... Nije lako ali mislim da je generalno Sofiji teže jer sad pogotovo nosi od Saveza moj krst jer uvek mora da bude iznad sto odsto mogućnosti. To je ta odgovornost jer je tako vaspitana. Da joj ja nisam majka možda bi joj bilo lakše, ali sva sreća zna da igra fudbal, što je olakšavajuća okolnost.

Sofija, da li se vidite u budućnosti kao kapiten Crvene zvezde ili selektor Srbije?

SOFIJA: Ne bih imala nikakav problem da budem, ali nije nešto što mi stoji kao cilj. Volela bih da jednog dana budem jedan od ključnih igrača reprezentacije i da Srbiju odvedem na prvenstvo Evrope ili sveta. Što se tiče trenerskog posla, zaista sebe ne vidim tu. Volim da pogledam dobru utakmicu, ali ne vidim sebe da bih toliko mogla da radim sa ljudima na kraju karijere. Iako imam C licencu i školujem se za B licencu. Pošto studiram fakultet više me zanima fakultet, preko fudbala sam dobila sa stipendiju FEFA univerziteta. Mnogo saigračica Zvezde studiraju i imaju stipendije fakulteta. Svesne smo da je važno obrazovanje jer jedna povreda može da promeni sve.

SANDRA: Generalno ženski sport je sport na margini uvek. Nije to samo kod nas u Srbiji, kad pogledate premije u tenisu, košarci, rukometu... Duže je eksponirano u tim drugim sportovima, ženskom fudbalu tek sad pokušavamo da damo zamajac. U Evropi su stvarno napravili revoluciju.

SOFIJA: Važno je napomenuti da i u Evropi nije uopšte na ne znam kojem nivou. I dalje je muka i nije lako nešto što može da obezbedi devojku posle jednog ugovora...

SANDRA: U svakoj evropskoj ligi imate jedan ili dva kluba, koja su finansijski stabilna i mogu da daju ugovore koji su opet 50 odsto manji nego za muškarce. Velike su muke. Španci su napravili mnogo i prvenstvo u Engleskoj je oborilo sve rekorde. Ali je to stvar vaspitanja i mentaliteta, države i svega, mi smo još uvek daleko od toga, ali ja imam misiju i borim se da promenimo i u Srbiji stvari na bolje. Promenili smo baražom kojim smo bili na domak Prvenstva Evrope. Pomeramo se i mi, ali postoji mnogo posla.

Gde je srpski fudbal u odnosu na evropske po plaćanju?

SANDRA: Zavisi od sposobnosti kluba da obezbedi novac i koliko ima sponzora. Generalno, ove sezone imamo jako veliki problem sa novcem, ali radimo na tome da pokušamo da nađemo sponzore. Imamo jako veliki odliv igračica iz Srbije pojavom tržišta u Rusiji i Turskoj – ukupno 39. Ne možemo sa time da se borimo. Ne dobijaju igračice u Srbiji malo jer imaju stanarine, školarine, stipendije na fakultetima, ali ima ipak onih koje igraju u Nemačkoj za 800 evra ili Italiji za 1.200 evra, što je vrlo uporedivo sa srpskim klubovima.

Koliko je lakše što poslednjih godina UEFA finansijski pomaže ženski fudbal?

SANDRA: UEFA daje novac kroz het-trik program. Ove godine smo potrošili sredstva na prenose celog prvenstva i kroz to da svaki klub plaća kondicione trenere superligašima. FS Srbije je prihvatio troškove svih liga, delimično i plaćanje prevoza. FS Beograda pomaže beogradske klubove jer nemaju pomoć grada i lokalnih samouprava, dok je situacija značajno drugačija u drugim gradovima širom Srbije. Za četiri godine u Crvenoj zvezdi nametnuli smo standarde i znam da su devojke sigurno zadovoljne. Nadamo se sponzorstvu za ženske lige i da će generalni sekretar Srbije Branko Radujko razumeti trendove i pomoći.

Sandra, kakva je pozicija žena u funkcionisanju ostalih saveza u svetu?

- Ima nas, ne u velikom broju, ali nas ima. Upoznala sam nedavno predsednicu FS Tajlanda tokom sastanka sa Đanijem Infantinom, predsednikom FIFA. Saudijska Arabija ima potpredsednicu, kao i Francuska, dok je u Španiji v.d. bila potpredsednica. Pošto sam u komitetu UEFA za ženski fudbal često imam sastanke i sarađujemo, tako da krem ženskog evropskog fudbala poznajem. Čestitaju nam kad se završi sezona i prate sve što se događa u Srbiji. U izradi strategije ženskog fudbal FS srbije pomaže UEFA.

Vidite li Sandra sebe na odgovornijoj funkciji u FS Srbije, možda predsedničkoj?

SANDRA: Volim predsednika Dragana Džajića, nek' nam je živ i zdrav i da izbori još neki mandat. Stvarno ne razmišljam u tom smislu i ovo je revolucija što imamo potpredsednicu prvi put u istoriji. Sjajno je prihvaćeno širom Evrope.

Sofija, a vaše sportske ambicije?

SOFIJA: Kao i svakoj igračici, da osvojim Ligu šampiona i odvedem Srbiju na Mondijal. Naravno, do evropskog trofeja najviše bih volela da stignem sa Crvenom zvezdom. Što se nastavka karijere tiče, najviše odgovara prvenstvo Italije i uverena sam da bi imala prostora da igram i još više se razvijem.

Da li se ženski fudbal modernizovao prethodnih godina, kao muški, pa sve igračice mogu praktično da igraju na svim pozicijama?

SOFIJA: U ženskom fudbalu mnogo se više polaže vremena na taktiku nego ranije. Svi znaju da se nameste, igraju odbranu i da se spuste u nisku ili visoku zonu. Najviše mi odgovara kad igram prednjeg veznog ili polušpica u zavisnosti od formacije. Što se tiče promena u ženskom fudbalu ima ih, ali ne kao u muškom fudbalu jer su devojke drugačije od muškaraca. Nemaju sposobnost tolike brzine i onda mora više da se koristi kreativnost. Više se stilu igre daje na važnosti nego na brzini i jačini na kojima je akcenat u muškom fudbalu. Devojke nikad nisu ovoliko trčale u našoj ligi i do 11 kilometara, dok je rekord u Ligi šampiona za žene 14 kilometara.

Koliko su velike svetske zvezde pristupačne u ženskom fudbalu?

SOFIJA: Mnogo je drugačije nego kod muškaraca jer one sebe ne vide kao preterane  zvezde. Nisam došla u situaciju da se upoznam lično sa njima, već preko društvenih mreža. Devojke koje ih viđaju jer igraju u evropskim ligama kažu da su pristupačne. Generalno, to je mnogo drugačiji stil života nego kod muškaraca, koji su totalno izolovani jer niko ne može da im priđe. Fudbalerke na sreću ili ne žive normalniji život.

Koja vam je najlepša ili najznačajnija utakmica?

SOFIJA: Za rođendan sestre bili smo u Budimpešti na finalu Lige šampiona: Barselona - Lion. Bilo je to prvo finale Barse u istoriji. Te 2018. je krenula revolucija u Španiji, ali Katalonkinje su izgubile sa 4:1 i ostale smo šokirane.

SANDRA: Moram da prekinem Sofiju. U jednom momentu pri vođstvu Liona pogledala sam Sofiju kojoj su išle suze niz lice. Upitala sam je šta ti je i kazala ima još da se igra, a ona je odgovorila mi nikad nećemo da igramo ovakav fudbal. Možda je bolje da pitate Sofiju da li Zvezda igra sedam godina kasnije sličniji fudbal kao Barselona.

SOFIJA: Verujem da možemo i mi tako kvalitetno da igramo. Mnogo sam ambiciozna i imam neke interesantne zamisli. Da me pitate da igramo sa Barselonom, odgovoriću vam igraćemo i pobedićemo. Da li je to ludost ili hrabrost?! Ali, Zvezda i reprezentacija Srbije stvarno igra ozbiljno kako prolaze sezone. Što se tiče moje najdraže pobede, bila je to ona protiv Spartaka 4:1 na Marakani u prvenstvu prošle sezone. Postigla sam gol i namestila jedan ili dva gola.

SANDRA: Iz perspektive Saveza svake godine gledala sam finale Lige šampiona  i bila na svetskom prvenstvu, što su zaista najkvalitetnije utakmice. Finale pretprošle sezone kad je Barselona gubila i onda na kraju pobedila Volfzburg je bilo za pamćenje. Isto sam fan Barselone kao kluba kao Sofija i imamo viralan snimak kad Mesi odlazi iz Barselone, a nas dve plačemo, autor je mlađa ćerka. Kad je Srbija u pitanju izdvojila bih sve mečeve sa reprezentacijom, dok su u našoj ligi spektakli mečevi Spartaka i Crvene zvezde što se tiče fudbala i publike.

Da li postoje tako uspešne mama i kćerka u srpskom sportu?

SANDRA: Hvala na komplimentu. Naravno da imamo. Marinu Maljković i Božidara Maljkovića u košarci. Božu znam, ali Marinu nisam upoznala. Svaka joj čast što radi i veliko hvala za ženski sport. Ponoviću, nije Sofiji, ni meni lako jer je veliki krst za nju, ali ne što je moja nego je dobro dete i zna da igra fudbal je olakšavajuća okolnost, da je malo lošija ne bi bilo kako treba. A ja sam jako stroga i pravična i njoj je najgore da joj bilo šta kažem, tako da joj bilo šta retko pričam.

Šta za vas znači 8. mart?

SANDRA: To je teška tema, isto za mene. Volim što su se žene izborile za ženska prava. U smislu glasačkog tela, možda da svega toga nije bilo ni ja danas ne bih bila gde sam niti imala prava koje imam. Negde u suštini emancipacija nam je donela dobre i loše stvari. Generalno volim što sam žena ali ne volim da mi neko osporava zbog toga da sam manje pametna ili manje stručna ili manje sposobna da se bavim poslom ili sportom gde je neko rekao da je muško. U tom smislu treba da budem žena svaki dan i meni je svaki dan osmi dan. Lepo je što se dan obeležava na svetskom nivou i treba dati tome glas, ali volim što sam žena i što imamo prava koja su nam omogućena.

SOFIJA: Kako sam mlađa i kako su kod mene neke stvari bile normalne što ranije nisu bile i za koje smo ranije morale da se bore prethodnice tipa da glasaju ili rade u kompaniji, da ne budu samo žene u kuhinji. Iz moje perspektive te stvari mi se podrazumevaju i možda nisam dovoljno zahvalna koliko bi trebalo, ali kao što mama kaže i ja smatram da bi trebao svaki dan da bude 8. mart i da nema potrebe da se posebno izdvajamo i da slavimo jedan dan preterano ako već hoćemo i jesmo jednake sa muškarcima.

Da li se dešavalo da vam sudija za 8. mart pokloni ruže ili druge darove?

SANDRA: Tokom mog mandata u Crvenoj zvezdi nije se dogodio nijedan 8. mart da Milan Borjan nije poslao ruže devojkama. I ove godine se zahvaljujemo jer Milan divan čovek, golman i otac. Svaka mu čast!

Poruka za kraj?

SANDRA: Optimisti smo za ženski fudbal i imamo veru u još bolje rezultate. Pre desetak godina kad sam ušla u ženski fudbal bilo je laički. Nisam struka,  ceo život gledam, fudbal ali me to ne kvalifikuje da budem stručna. Moj posao u Crvenoj zvezdi je bila logistika, kao što je sad u FS Srbije. Nisam selektor ili trener. Ali tad kad sam ulazila videla sam probleme generalno u ženskom fudbalu prateći ćerku Sofiju. Najveći je bio da smo gubili decu u periodu od 14, 15 godina jer nismo imali kadetsku ligu. Formirali smo Zvezdu B kako bi devojčice ostajale u fudbalu. Generalno, ženski fudbal je velika ljubav i u njemu bez roditelja ne može da se funkcioniše. U toj fazi života prožetim fudbalom sedela sam sa Darkom Stojanovićem koji je doveo LASK u Crvenu zvezdu. Pričali smo i pokušala sam da ga obrlatim da se vrati u ženski fudbal jer je bio razočaran prethodnim dešavanjima i bio je bez podrške i sluha bilo koga pa se povukao. Posle par dana Darko mi je kazao „Sandra, da ti kažem jednu stvar ti ćeš završiti u FSS i UEFA. Rekla sam mu „Dare, to mi je toliko daleko hoću samo da pomognem da ova deca ne budu na ulici i za kompjuterom jer smatram da je u zdravom telu zdrav duh. Posle par godina to što sam radila dobro videli su u Crvenoj zvezdi i preuzela sam klub, potom sam sa Draganom Džajićem došla u FS Srbije, kasnije u UEFA. Naravno da me je zvao Stojanović i podsetio mi šta je rekao. Morala sam da mu kažem da je prorok i babavanga. Kad nešto radite iz srca bez kalkulacije, nemate ambicije, koristi, onda sve dođe na svoje. Otvoreno i čisto srce mora da pobedi jer neko odozgo to vidi.