Жене су се избориле за место које заслужују

Осми март је Дан жена који се слави широм света. Из мушке перспективе дан као сваки други, али некад су жене морале прилично да се помуче како би дошле у позицију да изађу на „мушки” пиједестал. И тако деценију по деценију дошли смо до ситуације да су даме дотад стандардне позиције замениле значајним функцијама.

Наше саговорнице су прилично успешне у својим професијама, једна је мајка и потпредседница ФС Србије, друга је фудбалерка шампиона државе и репрезентације. Реч је о Сандри и Софији Сремчевић. Како бисмо их што боље представили на „најсветији” женски дан одлучили смо да урадимо упоредни интервју.

Колико је тешко у данашњој Србији бити жена у спорту?

СОФИЈА: Не може да се пореди кад сам ја кретала свет спорта. На пример у четвртом разреду основне школе и данас. Првенствено ја нисам имала свест о томе да постоје девојчице које могу да играју са другарицама фудбал, а не само са дечацима и да фактички упадамо у очи свима. Данас је то сасвим нормална ствар. Да не помињем Европу, где је на изузетно великом нивоу и бројке се поред са мушким фудбалом. Чак су некад бројке и на вишем нивоу, пошто је то сад ново и занимљиво. Добро је да данас у Србији има много људи који се укључују и желе да подигну на виши ниво овај диван спорт.

Софија да ли сте имали узоре?

СОФИЈА: Меси ми је из мушког фудбала узор. Мада више сам гледала сам клуб Барселону и стил игре чији бих као велики број спортиста волела да будем.

Да ли дриблате као Меси?

СОФИЈА: Трудим се да шутирам левом ногом што више, иако је много боља десна нога. Лакше је да скидамо потезе јер је медијски у Европи добро испраћен фудбал, док год нас још морамо да радимо на промоцији је заслужујемо да будемо у жижи, што показују резултати репрезентације Србије и Црвене звезде. Колико се прати женски фудбал појаснићу вам да све више пријатеља жели да дође да гледа како играмо. Наравно, постоје и даље људи који нису чули нити знају да постоји, али знатно на мањем нивоу него раније.

Да ли се догађа да вас позову другари на термин да одмерите снаге на терену?

СОФИЈА: Наравно, али немамо дозволу тренера и клуба да играмо термине. Раније у школским данима догађало се да константно играм фудбал и будем најбоља. Ха, ха, ха.

САНДРА: Не шали се буквално је била најбоља. Чак је трпела и једну врсту тортуре у основној школи коју је крила од мене, типа кад постигне гол да је неки противнички играч јури да јој лупи шамар. Заиста је тако било, имали смо сцене. Тај дечко је био њен добар друг, али није волео да губи. Морала сам да се умешам и да јој објасним да ништа у животу не треба да трпи, ако прихвати као било какав вид вршњачког насиља у смислу зато што је боља од њега у фудбал да данас то може да јој буде и мотив да је момак, муж или било ко буде агресиван према њој. Имали смо озбиљну полемику у кући и у школи. Софија таква каква одговори мама шта се секираш, ја побегнем он не може да ме стигне. Ха, ха, ха.

Значи Софија брзи сте?

СОФИЈА: Јесам, шта ћу.

Мама Сандра је у спорту од почетка, пратила вас је и водила на тренинге?

СОФИЈА: Одувек! Од почетка смо нас две кренуле. Од школе фудбала Атаканте у јужном булевару. После на Звездари, Раковици, БАСК-у... Да не причам где смо све биле... Заједно прошле смо целу Србију. Наравно после се укључио тата. Али на почетку смо били само нас две.

САНДРА: Да, тако се наместило. 

Да ли је Сандра теже да будете мама ћерке у фудбалу или мајка функционерка у мушком спорту?

САНДРА: Све је тешко. Не знам како бих направила границу. Прво нисам једноставна мајка већ јако захтевна, што Софија најбоље зна од малих ногу. Имам две ћерке. Поред Софије и млађу тинејџерску од скоро 17 година и код мене се знало од првог дана морају: школа, језик и спорт. Софија је увек била спортски тип и који год спорт да је играла била је најбоља. Верујте ми, играла је тенис, одбојку, хокеј... Кад год је завршавала тренинге, следило је питање могу сад на фудбала. Једноставно са моториком је одлична, спортови са лоптом јој леже. Млађа ћерка Нина паметна и лепа, добар ђак, завршила је музичку школу. Чак се и пар месеци нама прикључила на терену и има пехар са турнира играног у Крагујевцу. Кренула је да игра фудбал да би била са нама по Србији, али је повредила руку па је схватила да је музичка школа битнија од тога. Тешко је јако, али теже је Софији. Мени је тешко у смислу жене мајке, одговорности, крста који она носи, кад падне на терену, да ли је устала, шта јој се догодило. С друге стране, као жена функционерка у овом мушком времену и спорту и у Србији генерално, где није матријархат, већ патријархат. Имам најчуднију професију од свих жена генерално. Опет је ту највећи господин мој муж који има жену у Србији која је потпредседница Савеза. То све феноменално носи и подржава Софију и мене. Шалим се са мојим колегама из ИО ФС Србије реченицама да сви имају жене и да им је кућа сређена, да имају ручак и да су им деца намирена, док ја поред свега што радим са вама имам и све то побројано. Тако да пратим мушки, женски, футсал... Није лако али мислим да је генерално Софији теже јер сад поготово носи од Савеза мој крст јер увек мора да буде изнад сто одсто могућности. То је та одговорност јер је тако васпитана. Да јој ја нисам мајка можда би јој било лакше, али сва срећа зна да игра фудбал, што је олакшавајућа околност.

Софија, да ли се видите у будућности као капитен Црвене звезде или селектор Србије?

СОФИЈА: Не бих имала никакав проблем да будем, али није нешто што ми стоји као циљ. Волела бих да једног дана будем један од кључних играча репрезентације и да Србију одведем на првенство Европе или света. Што се тиче тренерског посла, заиста себе не видим ту. Волим да погледам добру утакмицу, али не видим себе да бих толико могла да радим са људима на крају каријере. Иако имам Ц лиценцу и школујем се за Б лиценцу. Пошто студирам факултет више ме занима факултет, преко фудбала сам добила са стипендију ФЕФА универзитета. Много саиграчица Звезде студирају и имају стипендије факултета. Свесне смо да је важно образовање јер једна повреда може да промени све.

САНДРА: Генерално женски спорт је спорт на маргини увек. Није то само код нас у Србији, кад погледате премије у тенису, кошарци, рукомету... Дуже је експонирано у тим другим спортовима, женском фудбалу тек сад покушавамо да дамо замајац. У Европи су стварно направили револуцију.

СОФИЈА: Важно је напоменути да и у Европи није уопште на не знам којем нивоу. И даље је мука и није лако нешто што може да обезбеди девојку после једног уговора...

САНДРА: У свакој европској лиги имате један или два клуба, која су финансијски стабилна и могу да дају уговоре који су опет 50 одсто мањи него за мушкарце. Велике су муке. Шпанци су направили много и првенство у Енглеској је оборило све рекорде. Али је то ствар васпитања и менталитета, државе и свега, ми смо још увек далеко од тога, али ја имам мисију и борим се да променимо и у Србији ствари на боље. Променили смо баражом којим смо били на домак Првенства Европе. Померамо се и ми, али постоји много посла.

Где је српски фудбал у односу на европске по плаћању?

САНДРА: Зависи од способности клуба да обезбеди новац и колико има спонзора. Генерално, ове сезоне имамо јако велики проблем са новцем, али радимо на томе да покушамо да нађемо спонзоре. Имамо јако велики одлив играчица из Србије појавом тржишта у Русији и Турској – укупно 39. Не можемо са тиме да се боримо. Не добијају играчице у Србији мало јер имају станарине, школарине, стипендије на факултетима, али има ипак оних које играју у Немачкој за 800 евра или Италији за 1.200 евра, што је врло упоредиво са српским клубовима.

Колико је лакше што последњих година УЕФА финансијски помаже женски фудбал?

САНДРА: УЕФА даје новац кроз хет-трик програм. Ове године смо потрошили средства на преносе целог првенства и кроз то да сваки клуб плаћа кондиционе тренере суперлигашима. ФС Србије је прихватио трошкове свих лига, делимично и плаћање превоза. ФС Београда помаже београдске клубове јер немају помоћ града и локалних самоуправа, док је ситуација значајно другачија у другим градовима широм Србије. За четири године у Црвеној звезди наметнули смо стандарде и знам да су девојке сигурно задовољне. Надамо се спонзорству за женске лиге и да ће генерални секретар Србије Бранко Радујко разумети трендове и помоћи.

Сандра, каква је позиција жена у функционисању осталих савеза у свету?

- Има нас, не у великом броју, али нас има. Упознала сам недавно председницу ФС Тајланда током састанка са Ђанијем Инфантином, председником ФИФА. Саудијска Арабија има потпредседницу, као и Француска, док је у Шпанији в.д. била потпредседница. Пошто сам у комитету УЕФА за женски фудбал често имам састанке и сарађујемо, тако да крем женског европског фудбала познајем. Честитају нам кад се заврши сезона и прате све што се догађа у Србији. У изради стратегије женског фудбал ФС србије помаже УЕФА.

Видите ли Сандра себе на одговорнијој функцији у ФС Србије, можда председничкој?

САНДРА: Волим председника Драгана Џајића, нек' нам је жив и здрав и да избори још неки мандат. Стварно не размишљам у том смислу и ово је револуција што имамо потпредседницу први пут у историји. Сјајно је прихваћено широм Европе.

Софија, а ваше спортске амбиције?

СОФИЈА: Као и свакој играчици, да освојим Лигу шампиона и одведем Србију на Мондијал. Наравно, до европског трофеја највише бих волела да стигнем са Црвеном звездом. Што се наставка каријере тиче, највише одговара првенство Италије и уверена сам да би имала простора да играм и још више се развијем.

Да ли се женски фудбал модернизовао претходних година, као мушки, па све играчице могу практично да играју на свим позицијама?

СОФИЈА: У женском фудбалу много се више полаже времена на тактику него раније. Сви знају да се наместе, играју одбрану и да се спусте у ниску или високу зону. Највише ми одговара кад играм предњег везног или полушпица у зависности од формације. Што се тиче промена у женском фудбалу има их, али не као у мушком фудбалу јер су девојке другачије од мушкараца. Немају способност толике брзине и онда мора више да се користи креативност. Више се стилу игре даје на важности него на брзини и јачини на којима је акценат у мушком фудбалу. Девојке никад нису оволико трчале у нашој лиги и до 11 километара, док је рекорд у Лиги шампиона за жене 14 километара.

Колико су велике светске звезде приступачне у женском фудбалу?

СОФИЈА: Много је другачије него код мушкараца јер оне себе не виде као претеране  звезде. Нисам дошла у ситуацију да се упознам лично са њима, већ преко друштвених мрежа. Девојке које их виђају јер играју у европским лигама кажу да су приступачне. Генерално, то је много другачији стил живота него код мушкараца, који су тотално изоловани јер нико не може да им приђе. Фудбалерке на срећу или не живе нормалнији живот.

Која вам је најлепша или најзначајнија утакмица?

СОФИЈА: За рођендан сестре били смо у Будимпешти на финалу Лиге шампиона: Барселона - Лион. Било је то прво финале Барсе у историји. Те 2018. је кренула револуција у Шпанији, али Каталонкиње су изгубиле са 4:1 и остале смо шокиране.

САНДРА: Морам да прекинем Софију. У једном моменту при вођству Лиона погледала сам Софију којој су ишле сузе низ лице. Упитала сам је шта ти је и казала има још да се игра, а она је одговорила ми никад нећемо да играмо овакав фудбал. Можда је боље да питате Софију да ли Звезда игра седам година касније сличнији фудбал као Барселона.

СОФИЈА: Верујем да можемо и ми тако квалитетно да играмо. Много сам амбициозна и имам неке интересантне замисли. Да ме питате да играмо са Барселоном, одговорићу вам играћемо и победићемо. Да ли је то лудост или храброст?! Али, Звезда и репрезентација Србије стварно игра озбиљно како пролазе сезоне. Што се тиче моје најдраже победе, била је то она против Спартака 4:1 на Маракани у првенству прошле сезоне. Постигла сам гол и наместила један или два гола.

САНДРА: Из перспективе Савеза сваке године гледала сам финале Лиге шампиона  и била на светском првенству, што су заиста најквалитетније утакмице. Финале претпрошле сезоне кад је Барселона губила и онда на крају победила Волфзбург је било за памћење. Исто сам фан Барселоне као клуба као Софија и имамо виралан снимак кад Меси одлази из Барселоне, а нас две плачемо, аутор је млађа ћерка. Кад је Србија у питању издвојила бих све мечеве са репрезентацијом, док су у нашој лиги спектакли мечеви Спартака и Црвене звезде што се тиче фудбала и публике.

Да ли постоје тако успешне мама и кћерка у српском спорту?

САНДРА: Хвала на комплименту. Наравно да имамо. Марину Маљковић и Божидара Маљковића у кошарци. Божу знам, али Марину нисам упознала. Свака јој част што ради и велико хвала за женски спорт. Поновићу, није Софији, ни мени лако јер је велики крст за њу, али не што је моја него је добро дете и зна да игра фудбал је олакшавајућа околност, да је мало лошија не би било како треба. А ја сам јако строга и правична и њој је најгоре да јој било шта кажем, тако да јој било шта ретко причам.

Шта за вас значи 8. март?

САНДРА: То је тешка тема, исто за мене. Волим што су се жене избориле за женска права. У смислу гласачког тела, можда да свега тога није било ни ја данас не бих била где сам нити имала права које имам. Негде у суштини еманципација нам је донела добре и лоше ствари. Генерално волим што сам жена али не волим да ми неко оспорава због тога да сам мање паметна или мање стручна или мање способна да се бавим послом или спортом где је неко рекао да је мушко. У том смислу треба да будем жена сваки дан и мени је сваки дан осми дан. Лепо је што се дан обележава на светском нивоу и треба дати томе глас, али волим што сам жена и што имамо права која су нам омогућена.

СОФИЈА: Како сам млађа и како су код мене неке ствари биле нормалне што раније нису биле и за које смо раније морале да се боре претходнице типа да гласају или раде у компанији, да не буду само жене у кухињи. Из моје перспективе те ствари ми се подразумевају и можда нисам довољно захвална колико би требало, али као што мама каже и ја сматрам да би требао сваки дан да буде 8. март и да нема потребе да се посебно издвајамо и да славимо један дан претерано ако већ хоћемо и јесмо једнаке са мушкарцима.

Да ли се дешавало да вам судија за 8. март поклони руже или друге дарове?

САНДРА: Током мог мандата у Црвеној звезди није се догодио ниједан 8. март да Милан Борјан није послао руже девојкама. И ове године се захваљујемо јер Милан диван човек, голман и отац. Свака му част!

Порука за крај?

САНДРА: Оптимисти смо за женски фудбал и имамо веру у још боље резултате. Пре десетак година кад сам ушла у женски фудбал било је лаички. Нисам струка,  цео живот гледам, фудбал али ме то не квалификује да будем стручна. Мој посао у Црвеној звезди је била логистика, као што је сад у ФС Србије. Нисам селектор или тренер. Али тад кад сам улазила видела сам проблеме генерално у женском фудбалу пратећи ћерку Софију. Највећи је био да смо губили децу у периоду од 14, 15 година јер нисмо имали кадетску лигу. Формирали смо Звезду Б како би девојчице остајале у фудбалу. Генерално, женски фудбал је велика љубав и у њему без родитеља не може да се функционише. У тој фази живота прожетим фудбалом седела сам са Дарком Стојановићем који је довео ЛАСК у Црвену звезду. Причали смо и покушала сам да га обрлатим да се врати у женски фудбал јер је био разочаран претходним дешавањима и био је без подршке и слуха било кога па се повукао. После пар дана Дарко ми је казао „Сандра, да ти кажем једну ствар ти ћеш завршити у ФСС и УЕФА. Рекла сам му „Даре, то ми је толико далеко хоћу само да помогнем да ова деца не буду на улици и за компјутером јер сматрам да је у здравом телу здрав дух. После пар година то што сам радила добро видели су у Црвеној звезди и преузела сам клуб, потом сам са Драганом Џајићем дошла у ФС Србије, касније у УЕФА. Наравно да ме је звао Стојановић и подсетио ми шта је рекао. Морала сам да му кажем да је пророк и бабаванга. Кад нешто радите из срца без калкулације, немате амбиције, користи, онда све дође на своје. Отворено и чисто срце мора да победи јер неко одозго то види.