Zbogom, prijatelju...

Suočenje sa životnom nakaznošću nema vreme, nekako vazda nenadano kroči u naš dom. Nažalost, prerano i u Delibašićevih.

A, čime je odlazak u carstvo senki zaslužio Andrija? Milo dete Dragice i Slavka, voljeni brat Majde, odani suprug Milice, brižni otac Andreja i Dorotee. Omiljeni lik klupskih struktura Partizana, Majorke, Benfike, Brage, AEK-a, Beira mara, Real sosijedada, Erkulesa, Rajo Valjekana, Ratčaburija, Sutjeske, Mornara.

Čime?!

Ko bi ga znao... Možda Svevišnji? Ne, nema On pojma kog je oteo nama. Ne!

Da je i mnogo manje znao koliko i svet o našem Deliju, đavolu bi drugog ocinkario kao Njemu Adam srodnu dušu - Evu. Ovako, obrukao se svojski... debelo.  

A... zašto, pobogu? Tek su mu bezmalo četrdeset četiri proleća... Tek polovina ovozemaljska da je bilo božje pravde.

A... mislio sam da je besmrtan. Da barem za moju životnu dob - kamoli profesionalnu, iako u smiraju – neću pisati nekrološke redove premladom drugaru.

Da... naše druženje ima dugo vreme. On supertalentovani napadač nemaljavog lica i Partizanova vedeta u najavi, ja „Tempov“ biograf crno-belih u najpotentnijim novinarskim godinama.

I... nekako odjedared smo se ukačili. Ubrzo i obostrane simpatije cementirali na Tari s početka 21. veka.

Ovako je bilo: bazične pripreme pruskih obrisa dozlaboga neumoljivog Ljubiše Tumbakovića, nervoza prosto vrca(la) na sve strane lobija „Omorike“. Ipak, jednog popodneva Deli, Danko (Lazović) i Ivica (Iliev) mangupski urbano su pozvali za „njihov“ sto i (ne dokučih do danas čime sam zaslužio njihovo poverenje) otkrili višemesečnu nelagodu s novinarem dnevnog sportskog lista lukrativnih pobuda!

Uglas: ucenjuje nas, kaže bez njega nećemo međ` startere nit` u inostranstvo!? Neka... i, ne moramo! 

Bože, pomislih, kako moćna i k..čevita deca! Uspeće, sto odsto!

I, ispostavilo se, bih u pravu.

Otad su naša viđenja poprimala trajan karakter, na zadovoljstvo moje i s njihovim bližnjima. Posebno, tako se namestilo, s Dankovim roditeljima i Delijevim ocem – Slavkom.

Potonji, da znam, nikad iz Nikšića nije došao u Beograd bez da poseti redakciju i crnogorski autohtono daruje bocu domaće loze, unese radost vešto mameći gromke osmehe naše duhovitim opaskama s naglašenim zavičajnim slengom, kao dodatnim pojačivačem vedre atmosfere.

Njemu roditeljska čast nije dozvoljavala čak i da anpasan zapodene priču o sinu, kamoli zatraži poseban tretman za sve efikasnijeg i medijski vrlo prijemčivog napadača crno-belih.

Čojstveno, nema šta.

Danko je jula 2003. otišao u Fejenord, Ivica leto kasnije u Mesinu, tad i Deli u Majorku. Svak sebi svojstveno su gradili impozantnu karijeru i harmoničnu porodicu, potom eruptivno započeli postigračko doba. Danko i Ivica funkcionersko, Deli isprva strukovno... Partizan, podgorička Budućnost, Mornar.

Taman kad je samostalna trenerska karijera u barskom klubu krenula vertikalnim smerom, neurološki uljez se nenadano i bespravno nastanio na moždanoj kori.

Operacija, vidan boljitak...  

Recidiv, i...

Deli je juče u zoru zamakao u senovitu stvarnost, mnogima ostanuće zanavek tuga i plima sećanja na momka naga srca i pamučne duše.

Takve, da se pitam, valjalo bi uspravno sahraniti i na večni počinak ispratiti decenijom ćutanja. Kao i generacijske drugare već „gore“ Radovana Radakovića, Dragoljuba Jeremića i Radišu Ilića.

Zbogom, dragi prijatelju...

Neutešni, Ljubiša Panić.