Збогом, пријатељу...

Суочење са животном наказношћу нема време, некако вазда ненадано крочи у наш дом. Нажалост, прерано и у Делибашићевих.

А, чиме је одлазак у царство сенки заслужио Андрија? Мило дете Драгице и Славка, вољени брат Мајде, одани супруг Милице, брижни отац Андреја и Доротее. Омиљени лик клупских структура Партизана, Мајорке, Бенфике, Браге, АЕК-а, Беира мара, Реал сосиједада, Еркулеса, Рајо Ваљекана, Ратчабурија, Сутјеске, Морнара.

Чиме?!

Ко би га знао... Можда Свевишњи? Не, нема Он појма ког је отео нама. Не!

Да је и много мање знао колико и свет о нашем Делију, ђаволу би другог оцинкарио као Њему Адам сродну душу - Еву. Овако, обрукао се својски... дебело.  

А... зашто, побогу? Тек су му безмало четрдесет четири пролећа... Тек половина овоземаљска да је било божје правде.

А... мислио сам да је бесмртан. Да барем за моју животну доб - камоли професионалну, иако у смирају – нећу писати некролошке редове премладом другару.

Да... наше дружење има дуго време. Он суперталентовани нападач немаљавог лица и Партизанова ведета у најави, ја „Темпов“ биограф црно-белих у најпотентнијим новинарским годинама.

И... некако одједаред смо се укачили. Убрзо и обостране симпатије цементирали на Тари с почетка 21. века.

Овако је било: базичне припреме пруских обриса дозлабога неумољивог Љубише Тумбаковића, нервоза просто врца(ла) на све стране лобија „Оморике“. Ипак, једног поподнева Дели, Данко (Лазовић) и Ивица (Илиев) мангупски урбано су позвали за „њихов“ сто и (не докучих до данас чиме сам заслужио њихово поверење) открили вишемесечну нелагоду с новинарем дневног спортског листа лукративних побуда!

Углас: уцењује нас, каже без њега нећемо међ` стартере нит` у иностранство!? Нека... и, не морамо! 

Боже, помислих, како моћна и к..чевита деца! Успеће, сто одсто!

И, испоставило се, бих у праву.

Отад су наша виђења попримала трајан карактер, на задовољство моје и с њиховим ближњима. Посебно, тако се наместило, с Данковим родитељима и Делијевим оцем – Славком.

Потоњи, да знам, никад из Никшића није дошао у Београд без да посети редакцију и црногорски аутохтоно дарује боцу домаће лозе, унесе радост вешто мамећи громке осмехе наше духовитим опаскама с наглашеним завичајним сленгом, као додатним појачивачем ведре атмосфере.

Њему родитељска част није дозвољавала чак и да анпасан заподене причу о сину, камоли затражи посебан третман за све ефикаснијег и медијски врло пријемчивог нападача црно-белих.

Чојствено, нема шта.

Данко је јула 2003. отишао у Фејенорд, Ивица лето касније у Месину, тад и Дели у Мајорку. Свак себи својствено су градили импозантну каријеру и хармоничну породицу, потом еруптивно започели постиграчко доба. Данко и Ивица функционерско, Дели испрва струковно... Партизан, подгоричка Будућност, Морнар.

Таман кад је самостална тренерска каријера у барском клубу кренула вертикалним смером, неуролошки уљез се ненадано и бесправно настанио на можданој кори.

Операција, видан бољитак...  

Рецидив, и...

Дели је јуче у зору замакао у сеновиту стварност, многима остануће занавек туга и плима сећања на момка нага срца и памучне душе.

Такве, да се питам, ваљало би усправно сахранити и на вечни починак испратити деценијом ћутања. Као и генерацијске другаре већ „горе“ Радована Радаковића, Драгољуба Јеремића и Радишу Илића.

Збогом, драги пријатељу...

Неутешни, Љубиша Панић.