Petrović: Neću da odem bez trofeja

Njegoš Petrović pre svega je dobar čovek. Zbog toga, baš kao i zbog njegovog odnosa prema dresu kluba čije boje danas brani, igara koje pruža i atraktivnih golova koje postiže, svi oni kojima je Vojvodina prirasla uz srce, poštuju ga, vole i podržavaju. Sa Slobodanom Medojevićem jedan od kapitena tima, Njegoš uzvraća im time što baš u svaku utakmicu ulazi kao da je najbitnija, šireći oko sebe pozitivnu atmosferu i smirenost duha, pa ne čudi što je priču za praznični broj Žurnala počeo sledećim rečima:

- Pre svega, želim srećan Uskrs apsolutno svim ljudima u Srbiji koji slave ovaj veliki praznik. Neka ga provedu sa svojim najbližima, u zdravlju, sreći i veselju. Za moju porodicu i mene, on je jako važan i mnogo mi znači, baš kao i Božić, jer je reč o praznicima koji spajaju moju familiju, pošto, zbog mojih profesionalnih obaveza, ne provodimo mnogo vremena zajedno. Jednostavno, napunim se pozitivnom energijom kad odem kući, u Krupanj, što je za mene istinsko bogatstvo. Hvala Bogu, i ovaj Uskrs provešću tamo, šef Tanjga dao nam je slobodno. Generalno, jako sam pobožan i mog sina Tadiju, koji ima nepune dve godine, supruga Ivana i ja naučili smo da se pomoli Bogu pre spavanja, zajedno s nama.

Osim na početku, kad je nosio dres Rada, sva tri kluba za koje je kasnije igrao, Crvena zvezda, španska Granada i Vojvodina, nose crveno-bele  dresove. Slučajnost ili neka vrsta namere?

- Zaista nisam razmišljao o tome – uz osmeh, odgovorio je Petrović. – Kad ste mi već postavili to pitanje, zaista jeste tako, ali je reč isključivo o slučajnosti.

U Novi Sad ste stigli, prvo na pozajmicu, a posle je Vojvodina otkupila vaš ugovor. Prošlog leta isticali ste kako vam puno znači takav potez rukovodstva Stare dame, a da li danas razmišljate na isti način?

- Iza nas je jako težak period i, tokom njega, razmišljao sam na svakakve načine. Imao sam razloga za to, jer samo mi, iznutra, znamo kako nam je bilo i šta se sve dešavalo, odnosno koliko nam je bilo teško. Eto, sada je došao trener Miroslav Tanjga s njegovim stručnim štabom i uspeli su da nam donesu mirnoću, vrativši nam veru koju smo imali ranije. Tu mislim i na sebe, ali i na čitavu ekipu, pa ću iskoristiti priliku da ponovim: ne bih voleo da odem iz Vojvodine, dok ne osvojim trofej s njom.

U sezonu koja se bliži završetku, vaši saigrači i vi ušli ste s velikim ambicijama, jer su u tim uložen, za naše prilike, veliki novac. To vam, ipak, nije donelo rezultate koje ste najavljivali?

- Krenuli smo odlično, ali su nam utakmice s Mariborom, odredile ovosezonsku sudbinu. Protiv Ajaksa i Slovenaca odigrali smo četiri fantastična susreta, sve je izgledalo jako dobro, a od Maribora smo ispali posle izvođenja penala. Bili smo bolji rival i zaslužili da odemo dalje i baš taj duel u Bačkoj Topoli usmerio nam je čitavu sezonu, utičući nepovoljno na sve nas. Sa tadašnjim trenerom Božidarom Bandovićem pronašli smo zajednički jezik, mnogo nam je značio, jer sam i ja, koji sam pre toga imao neku karijeru, mnogo toga od njega naučio. Klubovi u Srbiji moraju da budu malo strpljiviji što sa trenerima, jer oni imaju sistem koji treba da se istrpi, kako bi počeo da donosi željene rezultate. Ne može sve da stigne preko noći.

Koliko su, vašim drugovima i vama, smetale i sputavale vas česte promene šefova struke? Miroslav Tanjga je već četvrti stručnjak koji vodi tim Vojvodine u ovoj sezoni...

 - Jako je sve to bilo teško. Moje razmišljanje ide u tom pravcu, da je Bandović ostao s nama, u jednom trenutku bismo se podigli. Ova naša ekipa pravljena je da igra lepo i, kada je trener Nenad Lalatović došao, čini mi se da nismo bili projektovani za ono što je on želeo. Poštujem svačiji sistem rada i svi moramo da budemo spremni da se adaptiramo, ali se, ipak, osećalo da nikome od nas njegovi zahtevi nisu prijali. Sada je tu Tanjga, zahtevi su slični onima koje je imao Bandović i to odgovara ekipi. Naravno, igre koje sada pružamo nisu ni blizu onoga što stvarno možemo, ali svi osećamo barem mali napredak u igri.

Cilj vam je da se plasirate u Evropu, ali i da zaigrate u finalu Kupa Srbije. Koliko vam, u sadašnjem trenutku, izgledaju ostvarljivo takve ambicije?

- Pred Lučane, malo smo se šalili, ali smo delom bili i ozbiljni: među sobom smo pričali o tome da, ukoliko slučajno izgubimo, ispašćemo iz Super lige, ali i da, ukoliko uđemo u plej-of, sigurno ćemo izboriti vizu za Evropu. Taj susret bio je u stilu „ko živ, a ko mrtav” i pobeda nam je donela mnogo toga. Imamo pred sobom polufinale kupa, ako ga dobijemo, otvara nam se prilika i da osvojimo to takmičenje. Sada osećamo da dosta stvari ide nabolje, vratio nam se i Aleksa Vukanović, na leto će, nadam se, ponovo s nama biti i Lazar Ranđelović i to su detalji koji nam mnogo znače. Duboko u sebi, svi osećamo da bi ovo mogla da bude jedna od uspešnijih sezona Vojvodine u njenoj istoriji.

U odnosu na ekipu koja je počela sezonu, u novosadskom klubu bilo je dosta promena u igračkom kadru. Otišli su golman Carević, Poletanović, Seri, povredili su se Vukanović i Ranđelović, a mnogi od njih bili su baš važni igrači za vas?

- Od kad sam došao u klub, igrali smo šest meseci zajedno i nekako smo se uklopili. Zamislite tek kako bi sve to išlo s protokom vremena. I to je proces, kao i kod promene trenera, u kojem treba da se prepoznamo i sjedinimo. Otišao nam je i Dejan Zukić, koji je mnogo značio ekipi, kako na samom terenu, tako i van njega, za ukupnu atmosferu. Upravo je Zuka bio jedan od igrača koji nam je i te kako nedostajao u teškom periodu.

U polufinalu Kupa Srbije, 7. maja na „Karađorđu”, čeka vas vojvođanski derbi sa TSC-om, koji u ovoj sezoni, utisak je, bolje igra na gostovanjima?

- Od kad sam u Vojvodini, najteže utakmice igrao sam upravo protiv TSC-a. Bačkotopolčani imaju  prepoznatljiv sistem, u kom se tačno zna kakvom stilu igre ekipa teži i zaista je teško igrati s njom. Ipak, polufinale u Novom Sadu dugo se nije igralo, drago mi je što će se sada to dogoditi. Ukoliko novosadski tim zaista pobedi TSC-a, a Zvezda bude bolja od Napretka, bila bi to repriza prošlosezonskog finala, s tim što će ovog puta susret biti igran u Zaječaru.

Hipotetički, može li Vojvodina napokon da savlada beogradske crveno-bele, posle više od desetak godina posta u tom segmentu?

- Nije nas preterano zanimalo koga ćemo da dobijemo na žrebu za polufinale, jer, ako želimo da osvojimo trofej, moramo da pobedimo i Zvezdu i sve ostale rivale. Naravno da verujem da možemo da dobijemo Beograđane, jer, da je suprotno, ni ekipa, a ni ja, ne bismo ni izašli na teren u polufinalu  – jasan je bio Njegoš Petrović.