Jedva stojim, ali nema predaje!

Decembar 2024. godine. Hotel „Šumarice” u Kragujevcu i tradicionalni koktel u organizaciji FS RZS. Među zvanicama i dobro poznato ime, fudbalski trener Slaviša Koča Kovačević, rođeni Kragujevčanin i u tom trenutku, kao i sada, trener kraljevačke Sloge. Delila su se priznanja najboljima u 2024. godini, kao i priznanja za životno delo. Kod se proglašavao najbolji trener izgovoreno je ime Slaviše Kovačevića.

- Bio sam zbunjen, iznenađenjen i srećan – kaže Slaviša Kovačevića. – Nisam ni planirao da dođem na taj koktel, imao sam neke privatne obaveze, ali prihvatio sam poziv Darka Bradonjića, generalnog sekretara i sjajnog operativca. Nisam ni sanjao da sam u nekoj konkurenciji za priznanje, a bio sam toliko iznenađen da sam na pitanje da li želim da se obratim okupljenima rekao da ne želim. Sada se kajem, trebalo je da se zahvalim i da naznačim koliko je ovo veliko priznanje za mene i uloženi rad. Neko je prepoznao šta sam uradio za 25 godina na klupi, a prošla godina bila je nekako posebno uspešna. Zahvalan sam svima koji su me predložili, porodici, saradnicima, prijateljima, klubovima gde sam radio, ceo taj mozaik stao je u nagradu.

Provereni stručnjak, za koga kažu da najbolje poznaje prilike u Srpskoj ligi „Zapad”, više puta dokazao je izrečeno. Duga je lista klubova iz ove lige koje je predvodio.

- FS RZS je veliki region, naježim se kad pomislim na sva igračka, trenerska i sudijska imena. Sada je u takvoj konkurenciji i moje ime, počastvovan sam i osećam ogromnu zahvalnost, ali i odgovornost, da nastavim tim putem i dalje. Još pamtim dedin zavet: budi dobar čovek, pomaži drugima, a ako ne možeš da pomogneš ti ne odmaži! Gde god sam radio stekao sam veliki broj prijatelja, družio se sa vrhunskim ljudima i to nema cenu i teško može da se izrazi na pravi način. Trenerski posao je težak, to nije floskula već činjenica. Treba da se nauče igrači da šutnu, postignu gol, da igraju u formaciji i slično. Trener je i pedagog, roditelj, najbolji drug, psiholog... Ta lepeza treba da se poseduje za uspeh. Zato je ovo priznanje toliko vredno za mene, jer pokazuje da sam uspeo.

Kovačević nije mislio da bude trener ali krenuo je, ipak, tim putem.

- Ne znam. Poziv Živojina Ilića, popularnog Žike Čačka bio je presudan. Bio je trener drugoligaša Radničkog iz Svilajnca i pozvao me da mu budem pomoćnik. Valjda je to „nešto“ prepoznao u meni. Otišao sam i nisam pogrešio, a nije ni on. Učio sam od starijih, iskusnijih, slušao savete i jedno vreme, uglavnom, radio kao pomoćni trener. Zanimljivo je da nisam radio u mlađim kategorijama. To me, možda, i muči dok ovo pričam, ali takva je bila situacija. Od početka u seniorskom fudbalu.

Iskoristio je priliku i da se osamostali.

- Bio sam sa Bobanom Staševićem u Bugarskoj, vratili smo se u Kragujevac i na njegov nagovor, da njemu učinim, preuzeo sam Pobedu iz Beloševca, tada zonaša. Bila je beznadežna situacija, ali na kraju bili smo među prvih pet ekipa. Tražili su da ostanem, ali imao sam uslov da napadnemo viši rang. Misli su da sam lud, ali su pristali i uspeli smo. Svuda su me pratile situacije da iz ničega napravim nešto, neočekivano. Radnički iz Kragujevca sam preuzeo u poslednjih devet kola i plasirali smo se u viši rang, pa onda opstanak sa istim klubom kad su nas svi otpisali. Čak i ljudi iz kluba nisu verovali u spas.

Kraljevačku Slogu preuzeo je posle lošeg starta jesenas.

- Tražio sam da dovedemo petoricu igrača, odgovor je bio da nema novca. Rekao sam dajte bar dvojicu novajlija, uz isti odgovor – nema! Bez pojačanja, sa mladim timom zimovali smo na deobi trećeg mesta. Taj trenutak, međutim, ne znam da opišem.

Ne krije da mu je najveća ljubav kragujevački Radnički.

- Tu sam proveo najveći deo igračke karijere, bio kapiten, kasnije i trener. Radnički je kao i svakom Kragujevčaninu najveća ljubav. Volim sve klubove, pogotovo one gde sam radio, svaki je našao deo u mom srcu zauvek. Ako baš moram da biram, uz Radnički sam emotivno vezam za kraljevačku Slogu i aranđelovačku Šumadiju. Imaju tradiciju, velika su imena, mnogo sjajnih igračkih i trenerskih imena su dali, ali sada prolaze kroz težak period, muče se i, možda, baš zbog toga su mi posebno dragi. Voleo bih da prebrode krizu i da se vrate gde im je mesto.

Sa Slogom je jesenas napravio sjajnu seriju pobeda i dobio nadimak „Čarobnjak iz Kragujevca“.

- Navijači su čudo, vole Slogu i žive sa klubom, sve proživljavaju. Video sam čoveka, može otac da mi bude, sedi na klupi ispred terena i plače jer smo izgubili. To je neverovatno emotivan trenutak. Serija pobeda mnogo je značila klubu, ali tim navijačima posebno. Zimus sam zbog zdravstvenog stanja morao da se povučem sa klupe, u klubu se dogodilo još mnogo toga i sve je mirisalo na najgore. Kad su me ponovo pozvali da dođem i preuzmem tim, prihvatio sam, iako jedva stojim na jednoj nozi, ali Sloga je velika emocija, nisam mogao da odbijem. Pozvao sam saradnika Mocu Ristića i rekao mu „skidaj kopačke sa tavana, idemo ponovo u Kraljevo da spašavamo”. Moramo!

Nije počelo dobro i biće mnogo muke.

- Predaje nema. Teška je Srpska liga „Zapad”, tu su jake utakmice, ali Sloga je ime i moramo učiniti sve da je oporavimo. Kraljevo dugo nije prisutno na fudbalskoj mapi Srbije, a daje vrhunske igrače i trenere. Vreme je da se promene stvari i da složno krenemo napred.

Slaviša Kovačević je prisutan na treninzima „belih“, sa štakom se kreće, ali ne odustaje. Kakav u privatnom životu, takav i kao trener.

- Povreda mi je prekinula igračku karijeru, nadam se da iz istih razloga neće i trenersku. Imao sam operaciju kolena zimus, nije uspelo, pa sledi druga. Optimista sam uvek i verujem da ću ponovo moći da hodam i radim normalno. Za to vreme, malo trpim bolove, pijem lekove i radim sa igračima. Nema izbora, Sloga je za mene čista emocija i ako ljudi veruju da mogu da pomognem, zašto bih mislio drugačije – jasan je Slaviša Kovačević, uz tradicionalni vaskršnji pozdrav Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse!