Komarov: Sin Pavel najsjajnija medalja

Zavoleo je Nevenu i Srbiju „iz prve”. Kad su se 26. oktobra 2023. venčali u Kragujevcu, prozvali su ga „šumadijskim zetom”. Ljubav ne zna za granice i prepreke, jedna je iznedrila drugu, uz Nevenu, zavoleo je i Srbiju i prihvatio poziv da bude u rvačkoj reprezentaciji. Već na debiju u jatu Orlova, na EP prošle godine u Bukureštu, osvojio je zlatnu medalju, prvu u seniorskoj konkurenciji.

Pogađate, reč je o Aleksandru Komarovu, rvačkom divu iz Sankt Peterburga, koji će 5. maja da proslavi 26. rođendan. Posle bronze pre nedelju dana na EP u Bratislavi, željno je čekao povratak u porodični kutak, da uzme u naručje sina Pavela i zagrli suprugu Nevenu.

- Pavel se rodio 3. januara, pred početak bazičnih priprema na Divčibarama. Njegov dolazak na svet sve je promenio. Kako je rekao saborac iz reprezentacije Sebastian Nađ: „Ništa više nije isto”. Mladi smo očevi, kad smo bili na pripremama u Poreču 16. marta njegova supruga Amanda rodila je sina Čaba. Sad smo pravi porodični ljudi – počeo je priču osvajač dve medalje za Srbiju na dva poslednja prvenstva kontinenta.

Odmah je, uz blagi osmeh, nastavio:

- Od domova smo dugo odvojeni, trenažni procesi često su i u drugim zemljama. Kad se ustane, zna se gde ide prvi telefonski poziv, kad se ide na počinak, takođe se zna ko se zove, da ne kažem za odmor između dva treninga. Sad je Pavel u sazvežđu Neveninih i mojih zvezda radosnica, moja najsjajnija medalja.

Vaskrs, veliki praznik, radost za sve, dečicu najviše. U Rusiji su mu majka Olga, otac Andrej, stariji brat i sestra Artjom i Marija, mlađi brat Ilija. Aleksandar proslavlja Vaskrs u Kragujevcu, oni u Sankt Peterburgu.

- Drugačije je – kaže Saša, kako ga gotovo svi zovu. – I kod nas se farbaju jaja na Veliki petak, ali je hrana obična, izuzimajući ukrašeni kolač, zove se kulič. U Srbiji je drugačije, puno mesa na trpezi i svega drugog.

U razgovor se uključila i Nevena:

- Moja porodica je velika, u prostranom smo spratnom domu i pred praznike znaju se zaduženja. Obojimo i skuvamo 150 jaja, to radim s mamom Ivanom, dok su otac, brat, stric i deda zaduženi za meso. Za Vaskrs spremaju sač, kad je Božić na trpezi je pečenje. Biće i salata i đakonija, radost okupljanja poseban je doživljaj. Sad je tu i Pavel i, naravno, biće u centru pažnje – rekla je lepa Kragujevčanka, nekad i sama takmičarka u rvanju i učitelj za najmlađe na strunjači.

Prisetila se i prvog susreta sa Sašom:

- Beograd je bio domaćin Svetskog prvenstva za mlađe seniore (do 23 godine) 2021. i bila sam u organizaciji. Da ne detaljišem, prošetali smo ispred hotela, on je s timom Rusije bio spreman za povratak, razmenili smo telefone i tako je krenulo. Bila sam kod njega, dolazio je ovde i posle dve godine venčali smo se.

Od ove godine Komarov je član šampionskog Proletera. U Zrenjaninu se uselio u stan, Nevena je, sa sinčićem, bila u gradu na Begeju.

- Stan je predivan, sviđa mi se grad i posle Vaskrsa sledi preseljenje u banatsku ravnicu. Proleter je Sašin izbor i naravno da Pavel i ja idemo tamo. Pavel je već bio u klupskoj dvorani gde mu tata trenira. Po strunjači ga je nosio trener Voja Trajković i govorio mu da će da nasledi tatu i bude šampion.

Komarov nije uspeo da odbrani evropski tron, lane osvojen, kad je u glavnom gradu Rumunije uradio što nikad niko nije. Nanizao je aktuelne šampione - prvaka Evrope Ištvana Takača (Mađarska), olimpijskog Žana Beleniuka (Belorusija), u finalu svetskog Ali Čengiza (Turska), između njih još dvojicu, Martineza Nemševiciusa (Litvanija) i Islama Abazova (Azerbejdžan).

- Sećam se EP u Rumuniji, to mi je prvo zlato na velikim takmičenjima, prvo odličje za Srbiju. Želeo sam, ne samo sportski rezultat, titulu, već da uzvratim svima u rvačkom sportu na bezrezervnoj podršci, načinu na koji sam prihvaćen.

Kad su mu čelnici RSS čestitali posle bronze u glavnom gradu Slovačke, rekli su da sija kao zlatna i da je vrednija od šampionske iz Bukurešta.

- Kad se imaju u vidu okolnosti pred Evropsko, sigurno su u pravu. Napala me nekakva bakterija, grlo je prestalo da funkcioniše, pala je „klapna”, pojavio se gnoj i nisam mogao da dišem. Uplašio sam se, strah nikad nisam osećao, po povratku s priprema u Mađarskoj nije mi bilo svejedno. Šetao sam satima noću po stanu, sačekao zoru i pozvao trenera Trajkovića da me odveze kod lekara. Mlad sam, zdrav, sportski živim i nikad u životu nisam bio bolestan.

Uzeo je predah i nastavio o prvom razgovoru s lekarom:

- Mislio sam pregled, neki lekovi i idem nazad. Međutim, nisu hteli da čuju, dobro govorim srpski i rekli su da se ne igram, da je veoma ozbiljno. Odmah su me prikopčali na infuziju, četiri noći i pet dana proveo sam u bolnici. Izašao sam u subotu, za Bratislavu se kretalo u sredu, u jutarnjim satima. Lekari su rekli da se ne takmičim, treneru Trajkoviću u automobilu sam kazao da hoću da se borim. Bila je to moja odluka.

U prvom meču lako je izašao na kraj s Turčinom Saričičekom i dobio ga tušem na isteku drugog minuta. Potom je savladao neugodnog zemljaka Alirzaeva, da bi u polufinalu izgubio od Mađara Lošoncia, u meču o kojem se pričalo da li su odluke sudija  bile na štetu našeg borca.

- Na to se ne obazirem, za mene je duel arhiviran, pobedio je sad, ja ću drugi put. Ovo je sport i odlično ga razumem. Jedno je zlato, kao srebro i bronza i svi mi želimo medalju. Pobedio sam Vagnera za treće mesto, čvrstog Nemca koji svakom protivniku zadaje velike probleme.

Naredni cilj je zacrtan - medalja sa SP, u septembru u Zagrebu.

- Uvek treniramo za najviše domete, samo zdravlja, sve ostalo mogu da dostignem.

Priču je završio o novom mestu življenja i klubu:

- Trener Trajković dao je odmor do polovine maja, po Vaskrsu sledi selidba iz Kragujevca za Zrenjanin. Inače, zakazana mi je kontrola za 22. april. Do okupljanja reprezentacije treniraću s klupskim drugovima. Proleter ima odlične selekcije, mladu generaciju velike budućnosti, dvoranu otvorenu celog dana. Klub je odlično organizovan, kvalitetan je stručni rad i Proleter je moj izbor – završio je Komarov razgovor za Žurnal.