Dugogodišnje rivalstvo, pregršt neizvesnih utakmica i veliki broj igrača koji su branili boje oba kluba, zajednički je imenitelj Crvene zvezde i OFK Beograda, sinoćnjih rivala na našem najvećem stadionu. Više je naravno, bilo prelazaka sa Stare Karaburme, ali išli su igrači i u suprotan smer.
Duga je lista pojedinaca koji su ostavili trag ili bar samo nosili plavo-beli i crveno-beli dres. Neki se mogu nazvati i legendama oba kluba poput Dragoslava Šekularca i Dragoslava Stepanovića. Pored njih izdvojili smo Mitra Mrkelu, kao člana Romantičara najmlađeg reprezentativca u istoriji SFRJ. Miloš Šestić je mnogo više pokazao u Crvenoj zvezdi, za OFK Beograd je igrao u Drugoj ligi. Mihajlo Pjanović bio je golgeter i jednih i drugih. Stanislav Karasi je godinu dana proveo na Omladinskom stadionu.
Na Staroj Karaburmi i Marakani u više ili manje važnoj ulozi nalazili su se: Srboljub Krivokuća, Slavoljub Muslin, Blagoje Mitić, Sava Antić, Milan Ivanović, Vladan Lukić, Živan Ljukovčan, Saša Nedeljković, Nikoslav Bjegović, Miloš Bajalica, Vidak Bratić, Konstantin Ognjanović, Petar Puača, Ardijan Đokaj, Duško Tošić, Dragan Bogavac, Nenad Krstičić, Nenad Jestrović, Marko Gobeljić, Edmund Ado, Nikola Mituljikić, Lazar Jovanović, Nikola Knežević, Nenad Lalatović, Aleksandar Kristić, Milan Gajić, Andrija Kaluđerović, Nemanja Milić, Bogdan Planić, Milan Purović, Dragan Stančić, Aleksandar Trišović...
Nisu samo igrači prelazili sa Marakane na Staru Karaburmu već i treneri. Legendardni doktor Aca Obradović zvanično nije obavljao ulogu šefa stručnog štaba, već tehnika nalik današnjim menadžerima u Engleskoj. Milovan Ćirić, takođe izuzetno uspešan u Crvenoj zvezdi vodio je i OFK Beograd.
Na obe klupe sedeli su još Gojko Zec, Ljupko i Vladimir Petrović i Ratko Dostanić.
Zvezdan Terzić bio je generalni direktor OFK Beograda pre dolaska na istu funkciju u Crvenu zvezdu. Mitar Mrkela prvo je bio sportski direktor Romantičara, a posle odlaska iz FSS preuzeo je istu dužnost i u našem najtrofejnijem klubu. Njegov sin Andrej, sadašnji sportski direktor plavo-belih, prošao je mlađe selekcije našeg najvećeg kluba.
ŠEKI GODINU I PO NA STAROJ KARABURMI
Druga Zvezdina zvezda jedan je od najboljih igrača u istoriji crveno-belih. Sa našim najvećim klubom Dragoslav Šekularac osvojio je pet titula i jedan pehar kupa. Legendarni dribler proslavio se i u reprezentaciji Jugoslavije, imao je najvažniju ulogu u pohodu ka polufinalu na Svetskom prvenstvu 1992. u Čileu. Dobro su poznate priče da je mnogo publike dolazilo na Marakanu i ostale stadione nekadašnje Jugoslavije kako bi uživale u Šekijevim majstroijama.
Posle igranja u Karlsrueu i Sent Luisu Šekularac je 1968. došao u OFK Beograd kako pomogao mladom timu da nakon odlaska Josipa Skoblara i Spasoja Samardžića ostane u Prvoj ligi.
Dragoslav je zatim nastavio inostranu odiseju odlaskom u američki Santa Fe. Posle Milionariosa, Amerika Kalija i Pariza završio je karijeru 1976. u Belim Orlovima iz Toronta.
Kao trener Crvene zvezde Šekularac je osvojio duplu krunu u sezoni 1989/90.
STEPIJU OFK PRVA LjUBAV
Čuveni Stepi jedan je od retkih igrača oba kluba koji je ostavio dublji trag u OFK Beogradu. Po broju utakmica Stepanović čak može da se ubroji i u legende Romantičara, iako je stigao u klub posle osvojenog četvrtog pehara kupa 1966.
Poznat kao beskompromisni levi bek Dragoslav je osvojio srca navijača oba kluba, posebno plavo-belih. Na Marakani je Stepi proveo tri sezone, odigrao mali broj utakmica za svoj renome.
Stepanović je bio prvi srpski igrač u Mančester sitiju, mada je mnogo dublji trag ostavio u Ajntrahtu i Vormatiji. Reprezentativac Jugoslavije bio je 34 puta i postigao jedan gol.
U klubu iz Frankfurta se rođeni Rekovčanin proslavio i kao trener. U sezoni 1992/93. Ajntrahtu je titula u Bundesligi izmakla u poslednjem kolu (osvojio je Štutgart za koji je tad igrao Slobodan Dubajić).
Blistavu karijeru na klupi Stepi je nastavljao u Bajer Leverkuzenu, Atletik Bilbau, AEK-u, Lokomotivi iz Lajpciga, da bi 2007. ostvario želju da radi i u srpskom fudbalu. Trenirao je Čukarički, Vojvodinu i Radnički iz Niša. Ostao je da živi u Nemačkoj, gde je i dalje izuzetno cenjen i čest gost u televizijskim emisijama i stručni konstultant u prenosima.
MRKELA U DVOSTRUKOJ ULOZI
Status najmlađeg debitanta u jugoslovenskoj Prvoj ligi (16 godina i 16 dana) i reprezentaciji (17 godina i 130 dana) nagoveštavao je da je u Mitru Mrkeli naš fudbal dobio veliku zvezdu. Prelazak na Marakanu posle samo dve sezone na Staroj Karaburmi potvrđivao je takva očekivanja.
Mrkela je bio deo tzv. atomske navale crveno-belih zajedno sa Draganom Stojkovićem, Dejanom Savićevićem, Darkom Pančevom i Robertom Prosinečkim. Za sedam godina odigrao je impoznatnih 154 utakmica, što je za današnje generacije, čast izuzecima, gotovo nezamislivo.
Mitar je inostranu karijeru gradio u Tventeu i Bešiktašu, a sa reprezentacijom SFRJ učestvovao je na Olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu.
Po završetku karijere rođeni Beograđanin prvo je obavljao funkciju gradskog sekretara za sport. Kasnije je četiri godine bio predsednik FS Beograda, zatim trener mlađih selekcija OFK Beograda. Profilisao se potom kao sportski direktor prvo u OFK Beogradu, zatim u FSS za čijeg su mandata omladinci bili evropski i svetski prvaci. U Zvezdi je prvo 2005. bio direktor Omladinske škole, a od 2017. je sportski direktor.
ŠESTIĆEV DUBOK TRAG U ZVEZDI
Legendarni Šele je najbolje igračke dana proveo u Crvenoj zvezdi. Nije zaslužio titulu Zvezdine zvezde, ali jeste jedan od nezaboravnih asova našeg najtrofejnijeg kluba. Miloš je sa crveno-belima osvojio četiri titule i jedan kup. Pri kraju karijere Šestić je, u sezoni 1988/89. bio jedan od najzaslužnijih za šampionski trofej Vojvodine. Bio je najstariji u ekipi sa Budimirom Vujačićem, Sinišom Mihajlovićem, Miroslavom Tanjgom, Svetozarom Šapurićem...
Po mnogo čemu nenadmašni majstor je u OFK Beogradu završio karijeru 1991. Odigrao je šest meseci u Drugoj ligi, u poslednjoj sezoni takmičenja u SFRJ.
Pre toga Šestić se ostavio dubok trag u Olimpijakosu, gde je za dve sezone na 50 utakmica postigao 11 golova.
Miloš je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 21 meč, mrežu je zatresao dva puta.
Nije se Šestić odlučio da uđe u trenerske ili funkcionerske vode, ali se često po završetku karijere pojavljivao na Marakani, gde je i dalje izuzetno cenjen i omiljen. Pre nekoliko godina Šele je imao operaciju na srcu, uspešno se oporavio i ponekad svrati na Marakanu.
KARASI BLISTAO U CRVENO-BELOM
Još jedan od zajedničkim igrača oba kluba koji je mnogo više upamćen po blistavim partijama u Crvenoj zvezdi. Stanislav Karasi je jedan od simbola našeg najtrofejnijeg kluba, osvojio je tri titule i dva kupa. Sa 14 golova u sezoni 1973/74. popularni Stane bio je najbolji strelac crveno-belih, a godinu ranije je sa 17 pogodaka značajno doprineo osvajanju šampionskog trofeja. Karasi je sjajno igrao i u Evropi, posebno Kupu šampiona, šest puta se upisivao u strelce. Bio je deo generacije Zvezde koja je u sezoni 1970/71. eliminisana od Panatinaikosa u čuvenom polufinalu najjačeg kontinentalnog takmičenja (4:1, 0:3).
Malo manje nego crveno-beli Karasi je nosio dres Lila (109 utakmica, 35 golova) i Francuzi su ga dobro upamtili. U Antverpenu, Bafalu i Njujorku nije imao tako važnu ulogu. Bio je reprezentativac Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. Ukupno je deo Plavih bio na 10 mečeva, a mrežu je zatresao četiri puta.
Stane je u OFK Beogradu igrao pri kraju karijere, samo u sezoni 1981/82. Poslednji klub bio mu je, ipak, Hajduk sa Liona.
U kasnijoj dugoj trenerskoj karijeri Karasi nije sedeo na klupi crveno i plavo-belih.
PJANOVIĆ LjUBIMAC DELIJA
Igrao je mnogo kasnije u odnosu na pet izdvojenih prethodnika, ali bio je zapažen i omiljen u oba kluba. Mihajlo Pjanović je punu afirmaciju doživeo u OFK Beogradu. Došao je iz Javora, gde je igrao posle matičnog Polimlja iz Prijepolja. Na Staroj Karaburmi se brzo izborio za status prvog napadača i za četiri sezone na 82 utakmice postigao 19 golova.
Pjanović se na Marakanu preselio početkom 1999. Zbog NATO bombardovanja prvenstvo je prekinuto krajem marta, ali je u junu već osvojio prvi pehar sa Zvezdom – Kup SR Jugoslavije. U naredne dve sezone Mihajlo je bio jedan od najzaslužnijih za šampionske trofeje našeg najvećeg kluba. Činio je sjajan tandem sa Goranom Drulićem.
Sukob sa Slavoljubom Muslinom uoči revanša kvalifikacija za Ligu šampiona 2001. protiv Bajera u Leverkuzenu, kad je neočekivano ostao na klupi, u velikoj meri je uticao da se Zvezda rastane od uspešnog stručnjaka. Pjanović je ostao još dve sezone, sa zapaženim partijama, posebno u derbijima protiv Partizana. Bio je jedan od najvećih ljubimaca navijača.
Prijepoljac je karijeru nastavio u Spartaku iz Moskve, igrao je još i za Rostov.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
