Дугогодишње ривалство, прегршт неизвесних утакмица и велики број играча који су бранили боје оба клуба, заједнички је именитељ Црвене звезде и ОФК Београда, синоћњих ривала на нашем највећем стадиону. Више је наравно, било прелазака са Старе Карабурме, али ишли су играчи и у супротан смер.
Дуга је листа појединаца који су оставили траг или бар само носили плаво-бели и црвено-бели дрес. Неки се могу назвати и легендама оба клуба попут Драгослава Шекуларца и Драгослава Степановића. Поред њих издвојили смо Митра Мркелу, као члана Романтичара најмлађег репрезентативца у историји СФРЈ. Милош Шестић је много више показао у Црвеној звезди, за ОФК Београд је играо у Другој лиги. Михајло Пјановић био је голгетер и једних и других. Станислав Караси је годину дана провео на Омладинском стадиону.
На Старој Карабурми и Маракани у више или мање важној улози налазили су се: Србољуб Кривокућа, Славољуб Муслин, Благоје Митић, Сава Антић, Милан Ивановић, Владан Лукић, Живан Љуковчан, Саша Недељковић, Никослав Бјеговић, Милош Бајалица, Видак Братић, Константин Огњановић, Петар Пуача, Ардијан Ђокај, Душко Тошић, Драган Богавац, Ненад Крстичић, Ненад Јестровић, Марко Гобељић, Едмунд Адо, Никола Митуљикић, Лазар Јовановић, Никола Кнежевић, Ненад Лалатовић, Александар Кристић, Милан Гајић, Андрија Калуђеровић, Немања Милић, Богдан Планић, Милан Пуровић, Драган Станчић, Александар Тришовић...
Нису само играчи прелазили са Маракане на Стару Карабурму већ и тренери. Легендардни доктор Аца Обрадовић званично није обављао улогу шефа стручног штаба, већ техника налик данашњим менаџерима у Енглеској. Милован Ћирић, такође изузетно успешан у Црвеној звезди водио је и ОФК Београд.
На обе клупе седели су још Гојко Зец, Љупко и Владимир Петровић и Ратко Достанић.
Звездан Терзић био је генерални директор ОФК Београда пре доласка на исту функцију у Црвену звезду. Митар Мркела прво је био спортски директор Романтичара, а после одласка из ФСС преузео је исту дужност и у нашем најтрофејнијем клубу. Његов син Андреј, садашњи спортски директор плаво-белих, прошао је млађе селекције нашег највећег клуба.
ШЕКИ ГОДИНУ И ПО НА СТАРОЈ КАРАБУРМИ
Друга Звездина звезда један је од најбољих играча у историји црвено-белих. Са нашим највећим клубом Драгослав Шекуларац освојио је пет титула и један пехар купа. Легендарни дриблер прославио се и у репрезентацији Југославије, имао је најважнију улогу у походу ка полуфиналу на Светском првенству 1992. у Чилеу. Добро су познате приче да је много публике долазило на Маракану и остале стадионе некадашње Југославије како би уживале у Шекијевим мајстроијама.
После играња у Карлсруеу и Сент Луису Шекуларац је 1968. дошао у ОФК Београд како помогао младом тиму да након одласка Јосипа Скоблара и Спасоја Самарџића остане у Првој лиги.
Драгослав је затим наставио инострану одисеју одласком у амерички Санта Фе. После Милионариоса, Америка Калија и Париза завршио је каријеру 1976. у Белим Орловима из Торонта.
Као тренер Црвене звезде Шекуларац је освојио дуплу круну у сезони 1989/90.
СТЕПИЈУ ОФК ПРВА ЉУБАВ
Чувени Степи један је од ретких играча оба клуба који је оставио дубљи траг у ОФК Београду. По броју утакмица Степановић чак може да се уброји и у легенде Романтичара, иако је стигао у клуб после освојеног четвртог пехара купа 1966.
Познат као бескомпромисни леви бек Драгослав је освојио срца навијача оба клуба, посебно плаво-белих. На Маракани је Степи провео три сезоне, одиграо мали број утакмица за свој реноме.
Степановић је био први српски играч у Манчестер ситију, мада је много дубљи траг оставио у Ајнтрахту и Ворматији. Репрезентативац Југославије био је 34 пута и постигао један гол.
У клубу из Франкфурта се рођени Рековчанин прославио и као тренер. У сезони 1992/93. Ајнтрахту је титула у Бундеслиги измакла у последњем колу (освојио је Штутгарт за који је тад играо Слободан Дубајић).
Блиставу каријеру на клупи Степи је настављао у Бајер Леверкузену, Атлетик Билбау, АЕК-у, Локомотиви из Лајпцига, да би 2007. остварио жељу да ради и у српском фудбалу. Тренирао је Чукарички, Војводину и Раднички из Ниша. Остао је да живи у Немачкој, где је и даље изузетно цењен и чест гост у телевизијским емисијама и стручни констултант у преносима.
МРКЕЛА У ДВОСТРУКОЈ УЛОЗИ
Статус најмлађег дебитанта у југословенској Првој лиги (16 година и 16 дана) и репрезентацији (17 година и 130 дана) наговештавао је да је у Митру Мркели наш фудбал добио велику звезду. Прелазак на Маракану после само две сезоне на Старој Карабурми потврђивао је таква очекивања.
Мркела је био део тзв. атомске навале црвено-белих заједно са Драганом Стојковићем, Дејаном Савићевићем, Дарком Панчевом и Робертом Просинечким. За седам година одиграо је импознатних 154 утакмица, што је за данашње генерације, част изузецима, готово незамисливо.
Митар је инострану каријеру градио у Твентеу и Бешикташу, а са репрезентацијом СФРЈ учествовао је на Олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу.
По завршетку каријере рођени Београђанин прво је обављао функцију градског секретара за спорт. Касније је четири године био председник ФС Београда, затим тренер млађих селекција ОФК Београда. Профилисао се потом као спортски директор прво у ОФК Београду, затим у ФСС за чијег су мандата омладинци били европски и светски прваци. У Звезди је прво 2005. био директор Омладинске школе, а од 2017. је спортски директор.
ШЕСТИЋЕВ ДУБОК ТРАГ У ЗВЕЗДИ
Легендарни Шеле је најбоље играчке дана провео у Црвеној звезди. Није заслужио титулу Звездине звезде, али јесте један од незаборавних асова нашег најтрофејнијег клуба. Милош је са црвено-белима освојио четири титуле и један куп. При крају каријере Шестић је, у сезони 1988/89. био један од најзаслужнијих за шампионски трофеј Војводине. Био је најстарији у екипи са Будимиром Вујачићем, Синишом Михајловићем, Мирославом Тањгом, Светозаром Шапурићем...
По много чему ненадмашни мајстор је у ОФК Београду завршио каријеру 1991. Одиграо је шест месеци у Другој лиги, у последњој сезони такмичења у СФРЈ.
Пре тога Шестић се оставио дубок траг у Олимпијакосу, где је за две сезоне на 50 утакмица постигао 11 голова.
Милош је за репрезентацију Југославије одиграо 21 меч, мрежу је затресао два пута.
Није се Шестић одлучио да уђе у тренерске или функционерске воде, али се често по завршетку каријере појављивао на Маракани, где је и даље изузетно цењен и омиљен. Пре неколико година Шеле је имао операцију на срцу, успешно се опоравио и понекад сврати на Маракану.
КАРАСИ БЛИСТАО У ЦРВЕНО-БЕЛОМ
Још један од заједничким играча оба клуба који је много више упамћен по блиставим партијама у Црвеној звезди. Станислав Караси је један од симбола нашег најтрофејнијег клуба, освојио је три титуле и два купа. Са 14 голова у сезони 1973/74. популарни Стане био је најбољи стрелац црвено-белих, а годину раније је са 17 погодака значајно допринео освајању шампионског трофеја. Караси је сјајно играо и у Европи, посебно Купу шампиона, шест пута се уписивао у стрелце. Био је део генерације Звезде која је у сезони 1970/71. елиминисана од Панатинаикоса у чувеном полуфиналу најјачег континенталног такмичења (4:1, 0:3).
Мало мање него црвено-бели Караси је носио дрес Лила (109 утакмица, 35 голова) и Французи су га добро упамтили. У Антверпену, Бафалу и Њујорку није имао тако важну улогу. Био је репрезентативац Југославије на Светском првенству у Немачкој 1974. Укупно је део Плавих био на 10 мечева, а мрежу је затресао четири пута.
Стане је у ОФК Београду играо при крају каријере, само у сезони 1981/82. Последњи клуб био му је, ипак, Хајдук са Лиона.
У каснијој дугој тренерској каријери Караси није седео на клупи црвено и плаво-белих.
ПЈАНОВИЋ ЉУБИМАЦ ДЕЛИЈА
Играо је много касније у односу на пет издвојених претходника, али био је запажен и омиљен у оба клуба. Михајло Пјановић је пуну афирмацију доживео у ОФК Београду. Дошао је из Јавора, где је играо после матичног Полимља из Пријепоља. На Старој Карабурми се брзо изборио за статус првог нападача и за четири сезоне на 82 утакмице постигао 19 голова.
Пјановић се на Маракану преселио почетком 1999. Због НАТО бомбардовања првенство је прекинуто крајем марта, али је у јуну већ освојио први пехар са Звездом – Куп СР Југославије. У наредне две сезоне Михајло је био један од најзаслужнијих за шампионске трофеје нашег највећег клуба. Чинио је сјајан тандем са Гораном Друлићем.
Сукоб са Славољубом Муслином уочи реванша квалификација за Лигу шампиона 2001. против Бајера у Леверкузену, кад је неочекивано остао на клупи, у великој мери је утицао да се Звезда растане од успешног стручњака. Пјановић је остао још две сезоне, са запаженим партијама, посебно у дербијима против Партизана. Био је један од највећих љубимаца навијача.
Пријепољац је каријеру наставио у Спартаку из Москве, играо је још и за Ростов.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
