Banatska ravnica i bilećki kamen: asocijacija na koju će malo ko znati da ponudi tačan odgovor. Kad u jednačinu ubacimo reku Tamiš, postoji mogućnost da neko pogodi, ali ako tu dodamo i rukomet – većina ljubitelja sporta znaće da je reč o Sečnju.
Po završetku Drugog svetskog rata malo mesto u Vojvodini napustilo je nemačko stanovništvo i kolonizovano je ljudima iz Hercegovine, pretežno iz Bileće, Trebinja, Gacka i Nevesinja.
Sečanj je danas srednjebanatska opština u kojoj živi oko 10.500 stanovnika, sastoji se od 11 naseljenih mesta, centralno selo ima malo manje od 2.000 žitelja.
Godine 1953, 23. avgusta, osnovan je rukometni klub, tad nazvan Partizan, da bi 1. januara 1968. preimenovan u Hercegovina.
U srcu Banata klub je polako rastao, meku ravničarsku zemlju dobro je natopio znoj momaka i devojaka sa tvrdim hercegovačkim genom, stoga ne čudi što danas, posle više od 70 godina od osnivanja pišemo o timu bogate tradicije, ekipi koja je srpskom sportu podarila legendu poput Momira Rnića, člana reprezentacije Jugoslavije koja je 1984. u Los Anđelesu osvojila zlato na Olimpijskim igrama i dve godine kasnije najsjajnije odličje na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, ali i mnoge druge velike igrače: Koprivicu, Vukoja, Vučkovića, Aleksića, Vujovića, Luburića, Milićevića, Čaliju, Čorliju, Šešliju, Papića, Vujnovića...
Najveći uspeh ostvaren je 1974 – polufinale Kupa Jugoslavije, gde je Sečanjcima na put stala Crvena zvezda. Danas, Hercegovina se takmiči u trećem rangu (Prva liga Vojvodine), gde trenutno, tri kola pre kraja, sa 18 bodova posle 19 mečeva zauzima šesto mesto.
Ljubav i strast prema rukometu u ovom malom mestu i dalje je velika, entuzijazma ne manjka. Zanimljivost, predsednik opštine Sečanj Nebojša Meljanac nekada je bio uspešan rukometaš, ponikao u dresu Hercegovine.
Drugi raritet: na levoj ruci pisca ovih redova doskora je bila kapitenska traka žuto-plavih i nedavno je „predao baklju” junaku Žurnalove praznične priče - Stefanu Vukoju!
Vratićemo vas ponovo na kratko u prošlost – 27. jula 1994. Svetlana i Pavle dobili su sina jedinca – Stefana, danas popularnog Bakija. Odmalena živahno dete koje su svi voleli, kako zbog vedrog duha i nesvakidašnje harizme, tako i zbog neverovatnog talenta za sve sportove.
Baki je u mladosti pokazao umeće u fudbalu, košarci, atletici, očekivano - najveće u rukometu, na poziciji desnog krila. Otac, pomenuti Pavle, bio je sjajno levo krilo (danas je trener Hercegovine), tako da Stefanov sportski potencijal nikoga u Sečnju nije iznenadio. Brzo je pokazao da neće biti prosek, posle sjajnih partija za mlađe kategorije dobijao je pozive u mlađe reprezentativne selekcije Srbije, u tinejdžerskim danima debitovao i za prvi tim Hercegovine, zatim je postao profesionalac u zrenjaninskom Proleteru, potom igrao u Crvenoj zvezdi iz Mokrina i Lokomotivi iz Brčkog.
Sličan put imali su i gorepomenute legende, Hercegovina je i njima bila odskočna daska, većinski se išlo u Proleter, ali su i Crvenka, kaćki Jugović i drugi vojvođanski velikani znali da „ukradu” biser iz banatske prašine i da ga majstorski obrade.
- Sa 16 godina ostvario sam san, zaigrao za prvi tim Hercegovine - zastala je knedla u grlu emotivnom Vukoju na početku razgovora. - Svakom Sečanjcu koji se bavi rukometom to je najveća želja odmalena: da obuče žuto-plavi dres. Bio je to prelep period, bezbrižan. Igrao sam za voljeni klub, pride i redovno bio pozivan u kadetsku reprezentaciju, selektori su bili Brković i Savić, na mojoj poziciji – Radivojević, Đukić, Vrgović... Napredovao sam iz meča u meč i sa 20 godina odlučio da je vreme za stepenik više - prešao sam u Proleter. Tamo sam se zadržao godinu i po. U Zrenjaninu je bila odlična ekipa, sjajno druženje, ali klub je imao finansijske poteškoće i tu sam se prvi put susreo s realnim problemima: plate su kasnile ili ih nije ni bilo, na sve to 2016. nadovezala se povreda kolena / meniskusa. Posle oporavka nastavio sam s dobrim igrama. Kad sam odlučio da napustim Proleter imao sam deset ponuda, izabrao sam mokrinsku Crvenu zvezdu. Nas četvoro iz Zrenjanina odlučilo je da pređe u Mokrin. Atmosfera u klubu bila je fenomenalna, odlično smo igrali, bio sam među najboljim strelcima lige.
Posle godinu dana u crveno-belom dresu Stefanu je stigla ponuda Lokomotive iz Brčkog. Vukoje je odlučio da prihvati i ode u inostranstvo.
Interesantno, put mu se ponovo ukrstio s legendom srpskog i jugoslovenskog rukometa – Žikicom Milosavljevićem.
Baki je na početku karijere „krao” zanat od maestralnog desnog krila, pošto je u smiraj karijere Žikica igrao za Hercegovinu, bili su saigrači, u Brčkom Milosavljević je Stefanu bio trener.
- Kroz karijeru radio sam s mnogo trenera, ali niko nije ostavio utisak i trag kao Žikica, stvarno je legenda. Kao mladom bila mi je čast da delim teren s njim, bio mi je mentor. Blago je reći da me je Milosavljević posle i kao strateg oduševio. Bio nam je i trener i drugar i brat i psiholog, u Brčkom smo bili kao porodica, provodili smo po deset sati dnevno zajedno - trenirali, igrali, borili se, išli na piće, izlazili, napravili sjajnu priču i bili u vrhu lige. Bilo je momenata gde mi je bilo baš teško, nedostajali su mi porodica, drugovi. Milosavljević je to svaki put video i osetio - i sam je kroz karijeru bio u toj situaciji. Kupio me je za ceo život, priđe i kaže: „Idi kući na dva, tri dana ako želiš, treba li ti para, što si nervozan, da li želiš slobodan dan...”
Upravo taj period u Bosni i Hercegovini Vukoja je naveo da razmišlja o životu i budućnosti, kako sam kaže sazreo je i počeo da gleda na stvari iz druge perspektive. Dogodio se i prekid sezone zbog pandemije koronavirusa.
Posle dvogodišnje epizode u Lokomotivi na stolu je imao razne ponude: Izrael, Jugović, Dubočica, ali i onu oko koje se najviše lomio – Milosavljević je preuzeo beogradsku Crvenu zvezdu i pozvao je Stefana da obuče dres tima iz Ljutice Bogdana.
Poziv u Beograd nije prihvatio, odlučio se za nesvakidašnji korak, vratio se u svoje selo. Hercegovina je dobila veliko pojačanje, ali ne samo ona, već i vatrogasna stanica Sečanj: Baki se prijavio na konkurs, „oduvao” konkurenciju i postao vatrogasac - spasilac.
- Ljudi misle lako je i lepo biti profesionalni sportista. Nije baš tako, puno je tu stvari koje se ne vide. Pobede, porazi, povrede, umor, novac koji se ne isplaćuje na vreme, svakodnevno dokazivanje, nedostatak vremena, svaki vikend neki drugi grad, nostalgija... Sve to me je izgradilo kao osobu, počeo sam zrelije da razmišljam i shvatio da želim nešto više, sigurnost i stabilnost, pride i da osnujem porodicu i da se skrasim. Odlučio sam - vraćam se kući.
U prvoj sezoni bio je najbolji strelac Hercegovine i lige. Vrlo brzo postao je strah i trepet na vojvođanskim terenima. Uporedo s treninzima Stefan je išao na obuku za vatrogasca.
Danas, ima već tri godine iskustva, kako i sam kaže sport mu je mnogo pomogao i u poslu:
- Fizička priprema i brzo donošenje odluka izuzetno je bitno. Slično kao i u sportu, ko gleda sa strane može da ima krivu sliku, biti vatrogasac nije lako, posao je lep, human, ali ima tu i situacija koje nisu baš za svakoga, nagleda se čovek svega, ljudi gube imanja, stoku, živote u požarima i sve činimo da do toga ne dođe. Kao i na terenu, svakodnevna je borba i moraš da budeš spreman i usredsređen.
Za kraj, Vukoje, koji je i dalje među najboljim igračima lige, govorio nam je o tome kako uspeva da uskladi poslovne obaveze i rukomet.
- Moram da budem iskren – nije lako, mnogo toga je palo na moja leđa. Pomažem ocu oko organizacije, razvozim saigrače pre i posle treninga / utakmica. Srećom, imam divne kolege koje imaju razumevanje, poštuju to što radim i na prijateljskoj osnovi sve nekako uspevam da uskladim. Prava smo porodica i fenomenalno se slažemo. Pitanje je samo koliko će to da traje. Kao i sve u malim sredinama, posebno onim kao Sečanj koje su malo zavučene, budućnost je neizvesna, niko ne zna šta će da bude s klubom za pet ili deset godina. Sve manje je dece, ljudi gravitiraju ka većim gradovima, realnost je takva. Trenutno je ekipa u sredini tabele, pored mene iskustvom pomažu Sebastijanov i Breti, pokušavamo mladima da pomognemo i da ih učimo nekim osnovama. Tu su Šaponjić, Grabovac, Čiča, Đorđević, Lisov... talentovana deca, dobili su priliku sa 16, nije im lako, ali napreduju. Moram da primetim, prijem informacija kod novijih generacija nije kao nekad, ali trude se i imaju karakter. Moraju malo više da se posvete i da budu predani ako žele da naprave karijeru, nema prečica. Želim da napomenem da smo svi tu na dobrovoljnoj bazi, nema velikog novca, nikome u ekipi rukomet nije primaran izvor finansija. Mi, stariji, radimo, pa posle na trening, mlađi su u školi ili na fakultetu, pa se uklapaju sa obavezama. Moramo da se borimo i pokušamo da očuvamo klub bogate tradicije.
NEMA ODMORA
Vukoje je paralelno s rukometom kao dečak trenirao i fudbal. U prvom razredu srednje škole bio je na probi u Inđiji, tad superligašu, prošao, ali odabrao je rukomet.
Svake godine kad se završi rukometna sezona i dođe letnji period, Stefan se vraća drugoj ljubavi. Hitrinu, brzinu, lucidnost i borbenost s rukometnog terena Baki prikazuje na turnirima za mali fudbal, gde oduševljava publiku.
- Obožavam sport. Volim da igram košarku, tenis, stoni tenis, fudbal, mali fudbal, ma sve, gde god me pozovu. Svakog utorka mi, vatrogasci, imamo rekreaciju u Zrenjaninu, igramo fudbal i posle gledamo Ligu šampiona ili Evroligu, družimo se. Leto je rezervisano za mali fudbal s drugarima. Volim to, ispunjava me, jednostavno ne mogu bez sporta, uvek sam aktivan, nema odmora.
112 GOLOVA dao je Stefan Vukoje ove sezone, sedmi je strelac Prve lige Vojvodine
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
