Одбио Звезду, постао ватрогасац - спасилац и капитен Сечањаца

Банатска равница и билећки камен: асоцијација на коју ће мало ко знати да понуди тачан одговор. Кад у једначину убацимо реку Тамиш, постоји могућност да неко погоди, али ако ту додамо и рукомет – већина љубитеља спорта знаће да је реч о Сечњу.

По завршетку Другог светског рата мало место у Војводини напустило је немачко становништво и колонизовано је људима из Херцеговине, претежно из Билеће, Требиња, Гацка и Невесиња.

Сечањ је данас средњебанатска општина у којој живи око 10.500 становника, састоји се од 11 насељених места, централно село има мало мање од 2.000 житеља.

Године 1953, 23. августа, основан је рукометни клуб, тад назван Партизан, да би 1. јануара 1968. преименован у Херцеговина.

У срцу Баната клуб је полако растао, меку равничарску земљу добро је натопио зној момака и девојака са тврдим херцеговачким геном, стога не чуди што данас, после више од 70 година од оснивања пишемо о тиму богате традиције, екипи која је српском спорту подарила легенду попут Момира Рнића, члана репрезентације Југославије која је 1984. у Лос Анђелесу освојила злато на Олимпијским играма и две године касније најсјајније одличје на Светском првенству у Швајцарској, али и многе друге велике играче: Копривицу, Вукоја, Вучковића, Алексића, Вујовића, Лубурића, Милићевића, Чалију, Чорлију, Шешлију, Папића, Вујновића...

Највећи успех остварен je 1974 – полуфинале Купа Југославије, где је Сечањцима на пут стала Црвена звезда. Данас, Херцеговина се такмичи у трећем рангу (Прва лига Војводине), где тренутно, три кола пре краја, са 18 бодова после 19 мечева заузима шесто место.

Љубав и страст према рукомету у овом малом месту и даље је велика, ентузијазма не мањка. Занимљивост, председник општине Сечањ Небојша Мељанац некада је био успешан рукометаш, поникао у дресу Херцеговине.

Други раритет: на левој руци писца ових редова доскора је била капитенска трака жуто-плавих и недавно је „предао бакљу” јунаку Журналове празничне приче - Стефану Вукоју!

Вратићемо вас поново на кратко у прошлост – 27. јула 1994. Светлана и Павле добили су сина јединца – Стефана, данас популарног Бакија. Одмалена живахно дете које су сви волели, како због ведрог духа и несвакидашње харизме, тако и због невероватног талента за све спортове.

Баки је у младости показао умеће у фудбалу, кошарци, атлетици, очекивано - највеће у рукомету, на позицији десног крила. Отац, поменути Павле, био је сјајно лево крило (данас је тренер Херцеговине), тако да Стефанов спортски потенцијал никога у Сечњу није изненадио. Брзо је показао да неће бити просек, после сјајних партија за млађе категорије добијао је позиве у млађе репрезентативне селекције Србије, у тинејџерским данима дебитовао и за први тим Херцеговине, затим је постао професионалац у зрењанинском Пролетеру, потом играо у Црвеној звезди из Мокрина и Локомотиви из Брчког.

Сличан пут имали су и горепоменуте легенде, Херцеговина је и њима била одскочна даска, већински се ишло у Пролетер, али су и Црвенка, каћки Југовић и други војвођански великани знали да „украду” бисер из банатске прашине и да га мајсторски обраде.

- Са 16 година остварио сам сан, заиграо за први тим Херцеговине - застала је кнедлa у грлу емотивном Вукоју на почетку разговора. - Сваком Сечањцу који се бави рукометом то је највећа жеља одмалена: да обуче жуто-плави дрес. Био је то прелеп период, безбрижан. Играо сам за вољени клуб, приде и редовно био позиван у кадетску репрезентацију, селектори су били Брковић и Савић, на мојој позицији – Радивојевић, Ђукић, Врговић... Напредовао сам из меча у меч и са 20 година одлучио да је време за степеник више - прешао сам у Пролетер. Тамо сам се задржао годину и по. У Зрењанину је била одлична екипа, сјајно дружење, али клуб је имао финансијске потешкоће и ту сам се први пут сусрео с реалним проблемима: плате су касниле или их није ни било, на све то 2016. надовезала се повреда колена / менискуса. После опоравка наставио сам с добрим играма. Кад сам одлучио да напустим Пролетер имао сам десет понуда, изабрао сам мокринску Црвену звезду. Нас четворо из Зрењанина одлучило је да пређе у Мокрин. Атмосфера у клубу била је феноменална, одлично смо играли, био сам међу најбољим стрелцима лиге.

После годину дана у црвено-белом дресу Стефану је стигла понуда Локомотиве из Брчког. Вукоје је одлучио да прихвати и оде у иностранство.

Интересантно, пут му се поново укрстио с легендом српског и југословенског рукомета – Жикицом Милосављевићем.

Баки је на почетку каријере „крао” занат од маестралног десног крила, пошто је у смирај каријере Жикица играо за Херцеговину, били су саиграчи, у Брчком Милосављевић је Стефану био тренер.

- Кроз каријеру радио сам с много тренера, али нико није оставио утисак и траг као Жикица, стварно је легенда. Као младом била ми је част да делим терен с њим, био ми је ментор. Благо је рећи да ме је Милосављевић после и као стратег одушевио. Био нам је и тренер и другар и брат и психолог, у Брчком смо били као породица, проводили смо по десет сати дневно заједно - тренирали, играли, борили се, ишли на пиће, излазили, направили сјајну причу и били у врху лиге. Било је момената где ми је било баш тешко, недостајали су ми породица, другови. Милосављевић је то сваки пут видео и осетио - и сам је кроз каријеру био у тој ситуацији. Купио ме је за цео живот, приђе и каже: „Иди кући на два, три дана ако желиш, треба ли ти пара, што си нервозан, да ли желиш слободан дан...”

Управо тај период у Босни и Херцеговини Вукоја је навео да размишља о животу и будућности, како сам каже сазрео је и почео да гледа на ствари из друге перспективе. Догодио се и прекид сезоне због пандемије коронавируса.

После двогодишње епизоде у Локомотиви на столу је имао разне понуде: Израел, Југовић, Дубочица, али и ону око које се највише ломио – Милосављевић је преузео београдску Црвену звезду и позвао је Стефана да обуче дрес тима из Љутице Богдана.

Позив у Београд није прихватио, одлучио се за несвакидашњи корак, вратио се у своје село. Херцеговина је добила велико појачање, али не само она, већ и ватрогасна станица Сечањ: Баки се пријавио на конкурс, „одувао” конкуренцију и постао ватрогасац - спасилац.

- Људи мисле лако је и лепо бити професионални спортиста. Није баш тако, пуно је ту ствари које се не виде. Победе, порази, повреде, умор, новац који се не исплаћује на време, свакодневно доказивање, недостатак времена, сваки викенд неки други град, носталгија... Све то ме је изградило као особу, почео сам зрелије да размишљам и схватио да желим нешто више, сигурност и стабилност, приде и да оснујем породицу и да се скрасим. Одлучио сам - враћам се кући.

У првој сезони био је најбољи стрелац Херцеговине и лиге. Врло брзо постао је страх и трепет на војвођанским теренима. Упоредо с тренинзима Стефан је ишао на обуку за ватрогасца.

Данас, има већ три године искуства, како и сам каже спорт му је много помогао и у послу:

- Физичка припрема и брзо доношење одлука изузетно је битно. Слично као и у спорту, ко гледа са стране може да има криву слику, бити ватрогасац није лако, посао је леп, хуман, али има ту и ситуација које нису баш за свакога, нагледа се човек свега, људи губе имања, стоку, животе у пожарима и све чинимо да до тога не дође. Као и на терену, свакодневна је борба и мораш да будеш спреман и усредсређен.

За крај, Вукоје, који је и даље међу најбољим играчима лиге, говорио нам је о томе како успева да усклади пословне обавезе и рукомет.

- Морам да будем искрен – није лако, много тога је пало на моја леђа. Помажем оцу око организације, развозим саиграче пре и после тренинга / утакмица. Срећом, имам дивне колеге које имају разумевање, поштују то што радим и на пријатељској основи све некако успевам да ускладим. Права смо породица и феноменално се слажемо. Питање је само колико ће то да траје. Као и све у малим срединама, посебно оним као Сечањ које су мало завучене, будућност је неизвесна, нико не зна шта ће да буде с клубом за пет или десет година. Све мање је деце, људи гравитирају ка већим градовима, реалност је таква. Тренутно је екипа у средини табеле, поред мене искуством помажу Себастијанов и Брети, покушавамо младима да помогнемо и да их учимо неким основама. Ту су Шапоњић, Грабовац, Чича, Ђорђевић, Лисов... талентована деца, добили су прилику са 16, није им лако, али напредују. Морам да приметим, пријем информација код новијих генерација није као некад, али труде се и имају карактер. Морају мало више да се посвете и да буду предани ако желе да направе каријеру, нема пречица. Желим да напоменем да смо сви ту на добровољној бази, нема великог новца, никоме у екипи рукомет није примаран извор финансија. Ми, старији, радимо, па после на тренинг, млађи су у школи или на факултету, па се уклапају са обавезама. Морамо да се боримо и покушамо да очувамо клуб богате традиције.

112 ГОЛОВА дао је Стефан Вукоје ове сезоне, седми је стрелац Прве лиге Војводине