POGLEDI - Ljajić: Regularnost nije sve, ali bez regularnosti sve je ništa!

Fudbal je najrasprostranjeniji jezik. Od školskog dvorišta do televizora u svakoj kući, upravo ova igra oblikuje zajednički rečnik emocija. Bez obzira na popularnost drugih sportova, kao i opšteprihvaćeno stanovište da je Srbija pre svega košarkaška nacija, fudbal je ipak naš najpopularniji sport.

U situaciji kada je poseta na stadionima na nivou amaterskog fudbala, pravo je vreme da se ozbiljno zapitamo oko budućnosti ne samo domaće lige, već generalno budućnosti fudbala u Srbiji.

Zdrav ambijent nije luksuz. Regularnost je temelj. Regularnost donosi neizvesnost; neizvesnost donosi gledanost; gledanost donosi popularnost, a popularnost profitabilnost za sve učesnike. Ovo je lanac u kome regularnost kao prva i najjača karika nosi sve ostale.

Danas se prolećni deo sezone često svodi na puku rekreaciju jer većina klubova u prolećni deo šampionata ulazi sa minimalnim šansama da promeni plasman. Na sporadične i stidljive najave pojedinih klubova da će se konačno uključiti u borbu za trofeje posmatra sa podsmehom. Ukupan ambijent je toliko obojen negativnošću da su čak i značajna ulaganja države u infrastrukturu i klubove praktično obesmišljena.

Derbi pred samo nekoliko hiljada ljudi najbolja je potvrda koliko smo daleko od vremena kad su ti mečevi držali celu zemlju na nogama. Kada postoji ambijent apsolutne izvesnosti, umesto neizvesnosti, jasno je da je motivacija i kod igrača na najnižem nivou.

Većina klubova u ligi, uključujući i najpopularnije klubove prodaje tek par stotina ulaznica za svaku utakmicu, dok u susednim zemljama, iz ove pozicije, s nevericom gledamo prave fudbalske fešte, pune stadione i navijačku groznicu. Navešću primer nedavne utakmice u kojoj je Hajduk iz Splita ugostio zagrebački Dinamo u utakmici koja je odlučivala o ishodu prvenstva… Prepune tribine, utakmica u kojoj se do poslednjeg momenta nije mogao naslutiti pobednik, nama koji smo ophrvani ambijentom srpskog fudbala delovala je prilično nadrealno.

Kod nas, poslednji derbi gledalo je najmanje publike u istoriji. Ni pobednik nije mnogo slavio, niti je poraženi tugovao jer sama utakmica gotovo nije imala nikakav značaj. Ta sumorna slika nekada velike institucije srpskog fudbala, konsekventno ima za rezultat da je veoma malo privrednih subjekata ili ozbiljnih kompanija koje su zainteresovane da ulaganjem u sport učestvuju u društveno odgovornom poslovanju, jer su se principi i ishodišta koja iz toga s pravom treba da proizađu davno izgubila. Kao guske u magli.

Dobra vest je da regularnost košta najmanje, a daje najbrži rezultat. Iako u životu, obično nema prečica, u fudbalu je moguće sprovesti promene i preko noći. Ali za to mora da postoji svest, i dobra volja. Najave koje stižu iz krovne organizacije srpskog fudbala, bude nadu da će stvari konačno pokrenuti sa mrtve tačke.

Često čujemo da je fudbal ogledalo društva. Krivo ogledalo daje krivu sliku. U situaciji kada država izdvaja velika sredstva za profesionalni sport, domaća liga uglavnom izaziva podsmeh, a neretko i nevericu. Ako očistimo teren od sumnje, sprovedemo korenite reforme, unapredimo konkurenciju i vratimo publiku, imamo šansu.

Prvi korak mora biti povratak poverenja u suđenje. Publika i klubovi više raspravljaju o tome ko im sudi nego o tome ko im igra. Obzirom da su sve varijante isprobane, a neka rešenja reciklirana više puta, nije na odmet da se pokuša  sa strancem na čelu Sudijske komisije, koji bi bio nezavisan od lokalnih „struja“ i pritisaka, i sa mandatom da uvede jasne kriterijume ocene i disciplinske sankcije.

Uz sistem transparentnosti u radu, javno objavljivanje ocena arbitara posle svakog kola, liga će dobiti institucionalni okvir u kome su pravila igre ista za sve. S tim, paralelno mora da se radi na edukaciji navijača, jer bez obzira na greške kojih će biti uvek, navijač ne sme da ima ni najmanju sumnju da li je u pitanju nehat ili namera.

Sumorne slike sa tribina, odsustvo svakog elementa igre koji je fudbal učinio najpopularnijim na svetu odražavaju se i na teren i kvalitet igre i uopšteno lige. Poštovanje pravila, procedura, vraćanje poverenja u sudijsku organizaciju, dobra infrastruktura, konstantno ulaganje u edukaciju i podizanje standarda i kod struke su stavke od izuzetne važnosti za povratak publike na stadione.

Hrvatska liga sa 10 klubova u proseku ima skoro šest hiljada gledalaca po utakmici. Danska, sa dvanaest klubova ima preko devet hiljada gledalaca, Austrija sa dvanaest klubova neznatno manje, dok čak i Švajcarska liga sa identičnim brojem klubova beleži preko jedanaest hiljada navijača na svakoj utakmici. Šta oni to imaju, a šta nedostaje srpskom fudbalu gde Večiti derbi gleda 5.000 gledalaca?

Bez ozdravljenja domaće lige, nema ni ozbiljnih sponzora. Navešću primer jedne od najvećih globalnih kompanija u sektoru energetskih pića. Kada pregovarate sa njima o ulaganjima u srpski fudbal, dobijete odgovor da postoji moratorijum isključivo na taj sport u Srbiji, upravo zbog ukupnog ambijenta i vela sumnje koji stoji nad domaćim fudbalom. Ako bi se striktno sprovodila pravila - srpska liga ne bi imala kapacitet ni za deset klubova u najvišem rangu takmičenja. Ali regularnost je važnija od svega, pa čak i od broja klubova.

Fudbal je mnogo više od sporta: to je ekonomija, kultura i vizit-karta zemlje. Ako regularnost prihvatimo kao društvenu vrednost, uhvatićemo poslednji voz koji je već na izlasku sa stanice. Fudbal u Srbiji zaslužuje sistem dostojan talenta koji imamo – i to možemo postići, ali samo ako najpre učinimo da svako veruje u poštenu utakmicu i regularnost.