ПОГЛЕДИ - Љајић: Регуларност није све, али без регуларности све је ништа!

Фудбал је најраспрострањенији језик. Од школског дворишта до телевизора у свакој кући, управо ова игра обликује заједнички речник емоција. Без обзира на популарност других спортова, као и општеприхваћено становиште да је Србија пре свега кошаркашка нација, фудбал је ипак наш најпопуларнији спорт.

У ситуацији када је посета на стадионима на нивоу аматерског фудбала, право је време да се озбиљно запитамо око будућности не само домаће лиге, већ генерално будућности фудбала у Србији.

Здрав амбијент није луксуз. Регуларност је темељ. Регуларност доноси неизвесност; неизвесност доноси гледаност; гледаност доноси популарност, а популарност профитабилност за све учеснике. Ово је ланац у коме регуларност као прва и најјача карика носи све остале.

Данас се пролећни део сезоне често своди на пуку рекреацију јер већина клубова у пролећни део шампионата улази са минималним шансама да промени пласман. На спорадичне и стидљиве најаве појединих клубова да ће се коначно укључити у борбу за трофеје посматра са подсмехом. Укупан амбијент је толико обојен негативношћу да су чак и значајна улагања државе у инфраструктуру и клубове практично обесмишљена.

Дерби пред само неколико хиљада људи најбоља је потврда колико смо далеко од времена кад су ти мечеви држали целу земљу на ногама. Када постоји амбијент апсолутне извесности, уместо неизвесности, јасно је да је мотивација и код играча на најнижем нивоу.

Већина клубова у лиги, укључујући и најпопуларније клубове продаје тек пар стотина улазница за сваку утакмицу, док у суседним земљама, из ове позиције, с неверицом гледамо праве фудбалске феште, пуне стадионе и навијачку грозницу. Навешћу пример недавне утакмице у којој је Хајдук из Сплита угостио загребачки Динамо у утакмици која је одлучивала о исходу првенства… Препуне трибине, утакмица у којој се до последњег момента није могао наслутити победник, нама који смо опхрвани амбијентом српског фудбала деловала је прилично надреално.

Код нас, последњи дерби гледало је најмање публике у историји. Ни победник није много славио, нити је поражени туговао јер сама утакмица готово није имала никакав значај. Та суморна слика некада велике институције српског фудбала, консеквентно има за резултат да је веома мало привредних субјеката или озбиљних компанија које су заинтересоване да улагањем у спорт учествују у друштвено одговорном пословању, јер су се принципи и исходишта која из тога с правом треба да произађу давно изгубила. Као гуске у магли.

Добра вест је да регуларност кошта најмање, а даје најбржи резултат. Иако у животу, обично нема пречица, у фудбалу је могуће спровести промене и преко ноћи. Али за то мора да постоји свест, и добра воља. Најаве које стижу из кровне организације српског фудбала, буде наду да ће ствари коначно покренути са мртве тачке.

Често чујемо да је фудбал огледало друштва. Криво огледало даје криву слику. У ситуацији када држава издваја велика средства за професионални спорт, домаћа лига углавном изазива подсмех, а неретко и неверицу. Ако очистимо терен од сумње, спроведемо корените реформе, унапредимо конкуренцију и вратимо публику, имамо шансу.

Први корак мора бити повратак поверења у суђење. Публика и клубови више расправљају о томе ко им суди него о томе ко им игра. Обзиром да су све варијанте испробане, а нека решења рециклирана више пута, није на одмет да се покуша  са странцем на челу Судијске комисије, који би био независан од локалних „струја“ и притисака, и са мандатом да уведе јасне критеријуме оцене и дисциплинске санкције.

Уз систем транспарентности у раду, јавно објављивање оцена арбитара после сваког кола, лига ће добити институционални оквир у коме су правила игре иста за све. С тим, паралелно мора да се ради на едукацији навијача, јер без обзира на грешке којих ће бити увек, навијач не сме да има ни најмању сумњу да ли је у питању нехат или намера.

Суморне слике са трибина, одсуство сваког елемента игре који је фудбал учинио најпопуларнијим на свету одражавају се и на терен и квалитет игре и уопштено лиге. Поштовање правила, процедура, враћање поверења у судијску организацију, добра инфраструктура, константно улагање у едукацију и подизање стандарда и код струке су ставке од изузетне важности за повратак публике на стадионе.

Хрватска лига са 10 клубова у просеку има скоро шест хиљада гледалаца по утакмици. Данска, са дванаест клубова има преко девет хиљада гледалаца, Аустрија са дванаест клубова незнатно мање, док чак и Швајцарска лига са идентичним бројем клубова бележи преко једанаест хиљада навијача на свакој утакмици. Шта они то имају, а шта недостаје српском фудбалу где Вечити дерби гледа 5.000 гледалаца?

Без оздрављења домаће лиге, нема ни озбиљних спонзора. Навешћу пример једне од највећих глобалних компанија у сектору енергетских пића. Када преговарате са њима о улагањима у српски фудбал, добијете одговор да постоји мораторијум искључиво на тај спорт у Србији, управо због укупног амбијента и вела сумње који стоји над домаћим фудбалом. Ако би се стриктно спроводила правила - српска лига не би имала капацитет ни за десет клубова у највишем рангу такмичења. Али регуларност је важнија од свега, па чак и од броја клубова.

Фудбал је много више од спорта: то је економија, култура и визит-карта земље. Ако регуларност прихватимо као друштвену вредност, ухватићемо последњи воз који је већ на изласку са станице. Фудбал у Србији заслужује систем достојан талента који имамо – и то можемо постићи, али само ако најпре учинимо да свако верује у поштену утакмицу и регуларност.