Svetski dan fudbala - i danas i svakog dana

Generalna skupština Ujedinjenih nacija u Njujorku usvojila je 7. maja prošle godine, rezoluciju A/RES/78/281 kojom se 25. maj proglašava Svetskim danom fudbala. Tog datuma je 1924. godine kao deo Olimpijade u Parizu održan prvi međunarodni fudbalski turnir u organizaciji FIFA, šablon koji će ubrzo prerasti u prvo Svetsko prvenstvo 1930. godine.

Ovu rezoluciju su kao tačku dnevnog reda izneli predstavnici Bahreina, Libije i Tadžikistana, a među sponzorima su se našle čak 170 glasajućih zemalja članica Generalne skupštine. Sa takvom kombinatorikom rezultat glasanja je bio potpuno predvidljiv. U rezoluciji se poimence pohvaljuje “fundamentalna uloga FIFA”, u proširenju i razvitku svetskog fudbala ne samo kao sporta već kao globalnog instrumenta za ujedinjenje, toleranciju i jednakost. Usvajanje rezolucije je usledilo zasebnom sednicom o Svetskom danu fudbala 24. na 25. maj prošle godine, gde su puštene video-poruke legendarnih fudbalera Marka Tardelija i Điđija Bufona, pa i, naravno, predsednika FIFA Đanija Infantina, koji se zahvalio svom “dobrom prijatelju” Denisu Fransisu (Trinidad i Tobago), tadašnjem predsedniku Generalne skupštine. Takođe se našalio da je moć fudbala tolika da može ujediniti čak i Ujedinjene nacije. Zatim su delegati dobili dresove svojih reprezentacija, neki su ih obukli i u njima se slikali, a neki su čak izašli napolje i odigrali prijateljsku utakmicu fudbala.

„FIFA i UN su poslednjih godina razvile bliske odnose, radeći zajedničkim snagama da iskoriste popularnost i uticaj fudbala da prenesu poruke mira i inkluzivnosti, i razvija inicijative koje mogu pozitivno uticati na društvo i poboljšati živote miliona ljudi širom planete“, piše na sajtu FIFA.

Naravno, zrno cinizma u svima nama, naročito kad je praćenje ovakvih dešavanja posao ili polje interesovanja, govori da kroz ovu kampanju saopštenja i proslava i heštegova stoji sada već poznat modus operandi FIFA u proširenju svog imidža i prestiža. Izostavio sam da je u svom video-obraćanju na sednici za Svetski dan fudbala prošle godine predsednik FIFA povećao ulog i zatražio proglašavanje „Svetske nedelje fudbala“, u trajanju od 21. do 25. maja (21. maj je rođendan FIFA). I ove godine sprovedena je kampanja kroz kanale FIFA o proslavi te nedelje, što su čitaoci slobodni da istraže na sajtu i kanalima društvene mreže FIFA. Biće i zanimljivo i indikativno, sagledati efekte ove kampanje i kako će to moćni marketing FIFA predstaviti. Pomalo ponesen ovom idejom, ili bolje reći pojavom, postavlja se pitanje da li je onda moguće fudbal u jednu dan, ili jednu nedelju uokviriti?

Kao što svi mi pripadamo nekoj zemlji, ta zemlja ima svoj Dan državnosti, ili kao što svi učestvujemo u raznim organizacijama, zar nemaju one svoje godišnjice i rođendane, koje slavimo? Zašto ne bi onda fudbal, u kome smo svi učestvovali i učestvujemo, zaslužno proslavili njegovim Danom? Ovo nije prvi put da je OUN nešto slično pokušala. Pre desetak godina je 6. april, datum otvaranja prvih (novih) Olimpijskih igara u Atini, obeležen kao Međunarodni dan sporta za razvoj i mir. I naravno, vredi spomenuti uzor svih ovih Dana, Dan planete Zemlje 22. aprila. Kroz sve ove praznike i dane koja OUN proglašava se provlači ista nit globalne solidarnosti i saradnje, misija Ujedinjenih nacija koje se grčevito trude da tu misiju ispune već osamdeset godina.

Da li se ovi dani slave van organizacija koje su te dane proglasile? Tu i tamo. Teško je usloviti promenu odnosa prema nečemu odozgo, naročito nečega toliko globalnog a pojedinačnog u zavisnosti od zemlje i kontinenta, kao što je fudbal. Pa i arbitrarnost datuma koji bi trebalo fudbal da predstavi treba da se odbrani pre nego što se uspostavi; koliko nas je pred ovu deklaraciju 25. maj znalo kao datum prvog međunarodnog fudbalskog turnira, a koliko nas je taj datum obeležavalo, sem u mlađim danima kao Dan mladosti jedne bivše države? Da li je ovaj datum uopšte namenjen fudbalskoj publici, ili ljudima koji su taj datum toliko počastili?

Utisak je da većina ljudi, pa i sportska publika kao ova što čita ovaj Žurnal i ovaj tekst, ne zna za UN-ov Svetski dan, a FIFA Svetsku nedelju fudbala. A i obogaćeni znanjem da je to danas, što bi marili? Nažalost za organizatore ovog Svetskog dana, još uvek ne možete strpati celu utakmicu fudbala u jedan Instagram stori. Niti možete da svedete utakmicu na jedan hešteg, niti možete da iskoristite termine “brand outreach” i “audience engagement” da opišete, na primer, makazice u 90. minutu. Sam 24. maj je subota, bilo je šta da se gleda, sve velike lige, lige petice igrale su redovno kolo (sem Francuza, tog dana je finale kupa, PSŽ-Rems), tu je i Turska, Rusija, naravno i Superliga Srbije… Svetski dan fudbala, bez ikakvih naznaka na terenima sveta gde se fudbal igra! Ako se već ulaže u stvaranje „kulta“ Svetskog dana fudbala, neka se barem „vernicima“ to stavi do znanja dok se „mole“ u  svojim „hramovima“. Takođe nek se raščisti da li je Svetski dan, ili Svetska nedelja fudbala? Neka se nalepe stikeri na dresove i na kapitenske trake; neka se na sada ustaljenim video-zidovima divlje-animiranih reklama nađe barem konstatacija da je danas Svetski dan (ili nedelja) fudbala. To je minimum minimuma, a biće izuzetak ako se barem negde ispuni. Ali na jedan način koji je mèta a ne Meta, Svetski dan fudbala se i te kako slavi, a to je fudbalom samim.

Ovo je pogodno vreme za proslavu fudbala: imamo finale tri evropskih klupskih prvenstava, čik pred Svetsko klupsko prvenstvo 14. juna; odlučivanje velikog broja domaćih liga, plejin derbi “El Trafiko” u SAD između LA Galaksi i LAFC čiji će pobednik uzeti poslednju kartu za Klupsko svetsko prvenstvo. Na reprezentativnom nivou: polufinale UEFA Lige nacija 4. i 5. juna, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2026. (konkretno meč Srbija - Albanija 7. juna). Pozni maj je lepo doba za fudbal, barem u ovoj hemisferi; pred kraj nečega i početka drugoga, negde između prolećnih kiša i letnje žege. Možda će duh ovog vremena, kada se fudbal slavi fudbalom, ovaj praznik učiniti upečatljivijim.

Svetska nedelja fudbala je i te kako dobro otpočela. Rođendan FIFA 21. maja je svedočio na domaćem planu petoj uzastopnoj duploj kruni Crvene zvezde, pobedom u finalu Kupa 3:0 protiv Vojvodine. A međunarodno, finale Liga Evrope. Vredi spomenuti te kivne Engleze, Mančester junajted i Totenhem, koji nakon čitave sezone (a možda i duže) samoporažavanja, su te večeri u stadionu San Mamez u Bilbau imali šansu da konačno pobede nekog drugog sem samih sebe. U ovom okršaju Davida protiv Davida se nalazi nekoliko od mnogih univerzalnosti fudbala; pre svega činjenica da fudbal zna samo za rezultat posle pištaljke za kraj. Da li je bitno što su oba protivnika pratila, a jednog još uvek prati, više od decenije razočarenja? Da li je bitno što je na zajedničkoj domaćoj tabeli jedan klub na šesnaestom, a drugi na sedamnaestom mestu? Da li je bitno što su baš oni stigli do finala evropskog takmičenja, a jači engleski klubovi su iz svojih ispali, sa izuzetkom Čelzija? (aludiram na Liverpul, Mančester siti, Aston vila)? Onda, tičući se finala Lige konferencije 28. maja, da li je bitno što Real Betis nikada nije dogurao dalje od osmine finala nekog Evropskog prvenstva u celoj svojoj istoriji, a igra finale protiv Čelzija, bivšeg evropskog šampiona? Svako postavljeno pitanje ima dva odgovora. Odgovor našeg sveta je da, odgovor fudbalskog sveta je ne. I neka se u svih tih devedeset (ili duže) minuta nađe sinteza ovih zamršenih, sukobljavajućih odgovora, ili neka ostanu, kao neki od mnogih paradoksa što čine fudbal fudbalom.

Utakmica u kojoj duh klupskog fudbala obitava ovih dana je ipak finale Lige šampiona; utakmica gde se čini kao da će sva ta pitanja i svi ti paradoksi doći do punog izražaja. Ove godine se suočava (iz perspektive LŠ) ukleti Pariz i otpisani Inter, oba kluba koji su kroz svako kolo prošli kako kao David, tako kao Golijat. I kroz trnovite puteve do finala pokazali su se dostojnim titulom “šampiona” bez potrebe da finale uopšte odigraju. Vraćajući film na grupnu fazu ovosezonskog turnira o kome se mnogo pisalo i nekako već zaboravilo, Pariz je bio petnaesti na tabeli, a Inter četvrti. U plej-ofu Pariz je pobedio čak tri (Liverpul, Arsenal, Aston Vila) od top-osam ekipa, Inter samo jednu (Barselonu), ali u verovatno najboljem dvomeču celog turnira. I tražeći kroz izlaganje ovih činjenica naznaku kristalne kugle kakvo nas veče fudbala čeka vraćam se jednom od lajtmotiva ovog teksta: čeka nas praznik.

Ako jedna utakmica može biti praznik, kako da vas ne pita zrno optimizma: zar ne može onda svaka utakmica biti praznik? I, zar nije već? Fudbal je globalna pojava koju je nemoguće obuzdati. Kao što Zemlja ima atmosferu, litosferu, pa i biosferu, može se reći da ima i fudbalsferu, pojas koji obuhvata hiljade i hiljade utakmica koje se dešavaju širom sveta u bilo kom trenutku, nebitno da li je to na terenu od 100 x70 m, ili u školskom dvorištu, ili na njivi, parku gde su dva duksa postala gol. To je samoodrživi globalni organizam koji se hrani igračima, loptama i golovima. I on živi u svakoj sekundi svakog dana, i u tome ujedinjuje ovu planetu daleko više od jedne Generalne skupštine, i kongresa FIFA, i jednog dana (ili jedne nedelje) u kalendaru koji je ta skupština (ili taj kongres) za njega odabrala. Da li se danas slavi Svetski dan fudbala, ili samo još jedan dan u fudbalskom svetu? Biće ovo drugo, što je dovoljni razlog za slavlje.

Srećan Svetski dan fudbala, danas i svakog dana!