Светски дан фудбала - и данас и сваког дана

Генерална скупштина Уједињених нација у Њујорку усвојила је 7. маја прошле године, резолуцију А/РЕС/78/281 којом се 25. мај проглашава Светским даном фудбала. Тог датума је 1924. године као део Олимпијаде у Паризу одржан први међународни фудбалски турнир у организацији ФИФА, шаблон који ће убрзо прерасти у прво Светско првенство 1930. године.

Ову резолуцију су као тачку дневног реда изнели представници Бахреина, Либије и Таџикистана, а међу спонзорима су се нашле чак 170 гласајућих земаља чланица Генералне скупштине. Са таквом комбинаториком резултат гласања је био потпуно предвидљив. У резолуцији се поименце похваљује “фундаментална улога ФИФА”, у проширењу и развитку светског фудбала не само као спорта већ као глобалног инструмента за уједињење, толеранцију и једнакост. Усвајање резолуције је уследило засебном седницом о Светском дану фудбала 24. на 25. мај прошле године, где су пуштене видео-поруке легендарних фудбалера Марка Тарделија и Ђиђија Буфона, па и, наравно, председника ФИФА Ђанија Инфантина, који се захвалио свом “добром пријатељу” Денису Франсису (Тринидад и Тобаго), тадашњем председнику Генералне скупштине. Такође се нашалио да је моћ фудбала толика да може ујединити чак и Уједињене нације. Затим су делегати добили дресове својих репрезентација, неки су их обукли и у њима се сликали, а неки су чак изашли напоље и одиграли пријатељску утакмицу фудбала.

„ФИФА и УН су последњих година развиле блиске односе, радећи заједничким снагама да искористе популарност и утицај фудбала да пренесу поруке мира и инклузивности, и развија иницијативе које могу позитивно утицати на друштво и побољшати животе милиона људи широм планете“, пише на сајту ФИФА.

Наравно, зрно цинизма у свима нама, нарочито кад је праћење оваквих дешавања посао или поље интересовања, говори да кроз ову кампању саопштења и прослава и хештегова стоји сада већ познат модус операнди ФИФА у проширењу свог имиџа и престижа. Изоставио сам да је у свом видео-обраћању на седници за Светски дан фудбала прошле године председник ФИФА повећао улог и затражио проглашавање „Светске недеље фудбала“, у трајању од 21. до 25. маја (21. мај је рођендан ФИФА). И ове године спроведена је кампања кроз канале ФИФА о прослави те недеље, што су читаоци слободни да истраже на сајту и каналима друштвене мреже ФИФА. Биће и занимљиво и индикативно, сагледати ефекте ове кампање и како ће то моћни маркетинг ФИФА представити. Помало понесен овом идејом, или боље рећи појавом, поставља се питање да ли је онда могуће фудбал у једну дан, или једну недељу уоквирити?

Као што сви ми припадамо некој земљи, та земља има свој Дан државности, или као што сви учествујемо у разним организацијама, зар немају оне своје годишњице и рођендане, које славимо? Зашто не би онда фудбал, у коме смо сви учествовали и учествујемо, заслужно прославили његовим Даном? Ово није први пут да је ОУН нешто слично покушала. Пре десетак година је 6. април, датум отварања првих (нових) Олимпијских игара у Атини, обележен као Међународни дан спорта за развој и мир. И наравно, вреди споменути узор свих ових Дана, Дан планете Земље 22. априла. Кроз све ове празнике и дане која ОУН проглашава се провлачи иста нит глобалне солидарности и сарадње, мисија Уједињених нација које се грчевито труде да ту мисију испуне већ осамдесет година.

Да ли се ови дани славе ван организација које су те дане прогласиле? Ту и тамо. Тешко је условити промену односа према нечему одозго, нарочито нечега толико глобалног а појединачног у зависности од земље и континента, као што је фудбал. Па и арбитрарност датума који би требало фудбал да представи треба да се одбрани пре него што се успостави; колико нас је пред ову декларацију 25. мај знало као датум првог међународног фудбалског турнира, а колико нас је тај датум обележавало, сем у млађим данима као Дан младости једне бивше државе? Да ли је овај датум уопште намењен фудбалској публици, или људима који су тај датум толико почастили?

Утисак је да већина људи, па и спортска публика као ова што чита овај Журнал и овај текст, не зна за УН-ов Светски дан, а ФИФА Светску недељу фудбала. А и обогаћени знањем да је то данас, што би марили? Нажалост за организаторе овог Светског дана, још увек не можете стрпати целу утакмицу фудбала у један Инстаграм стори. Нити можете да сведете утакмицу на један хештег, нити можете да искористите термине “brand outreach” и “audience engagement” да опишете, на пример, маказице у 90. минуту. Сам 24. мај је субота, било је шта да се гледа, све велике лиге, лиге петице играле су редовно коло (сем Француза, тог дана је финале купа, ПСЖ-Ремс), ту је и Турска, Русија, наравно и Суперлига Србије… Светски дан фудбала, без икаквих назнака на теренима света где се фудбал игра! Ако се већ улаже у стварање „култа“ Светског дана фудбала, нека се барем „верницима“ то стави до знања док се „моле“ у  својим „храмовима“. Такође нек се рашчисти да ли је Светски дан, или Светска недеља фудбала? Нека се налепе стикери на дресове и на капитенске траке; нека се на сада устаљеним видео-зидовима дивље-анимираних реклама нађе барем констатација да је данас Светски дан (или недеља) фудбала. То је минимум минимума, а биће изузетак ако се барем негде испуни. Али на један начин који је мèта а не Мета, Светски дан фудбала се и те како слави, а то је фудбалом самим.

Ово је погодно време за прославу фудбала: имамо финале три европских клупских првенстава, чик пред Светско клупско првенство 14. јуна; одлучивање великог броја домаћих лига, плејин дерби “Ел Трафико” у САД између ЛА Галакси и ЛАФЦ чији ће победник узети последњу карту за Клупско светско првенство. На репрезентативном нивоу: полуфинале УЕФА Лиге нација 4. и 5. јуна, квалификације за Светско првенство 2026. (конкретно меч Србија - Албанија 7. јуна). Позни мај је лепо доба за фудбал, барем у овој хемисфери; пред крај нечега и почетка другога, негде између пролећних киша и летње жеге. Можда ће дух овог времена, када се фудбал слави фудбалом, овај празник учинити упечатљивијим.

Светска недеља фудбала је и те како добро отпочела. Рођендан ФИФА 21. маја је сведочио на домаћем плану петој узастопној дуплој круни Црвене звезде, победом у финалу Купа 3:0 против Војводине. А међународно, финале Лига Европе. Вреди споменути те кивне Енглезе, Манчестер јунајтед и Тотенхем, који након читаве сезоне (а можда и дуже) самопоражавања, су те вечери у стадиону Сан Мамез у Билбау имали шансу да коначно победе неког другог сем самих себе. У овом окршају Давида против Давида се налази неколико од многих универзалности фудбала; пре свега чињеница да фудбал зна само за резултат после пиштаљке за крај. Да ли је битно што су оба противника пратила, а једног још увек прати, више од деценије разочарења? Да ли је битно што је на заједничкој домаћој табели један клуб на шеснаестом, а други на седамнаестом месту? Да ли је битно што су баш они стигли до финала европског такмичења, а јачи енглески клубови су из својих испали, са изузетком Челзија? (алудирам на Ливерпул, Манчестер сити, Астон вила)? Онда, тичући се финала Лиге конференције 28. маја, да ли је битно што Реал Бетис никада није догурао даље од осмине финала неког Европског првенства у целој својој историји, а игра финале против Челзија, бившег европског шампиона? Свако постављено питање има два одговора. Одговор нашег света је да, одговор фудбалског света је не. И нека се у свих тих деведесет (или дуже) минута нађе синтеза ових замршених, сукобљавајућих одговора, или нека остану, као неки од многих парадокса што чине фудбал фудбалом.

Утакмица у којој дух клупског фудбала обитава ових дана је ипак финале Лиге шампиона; утакмица где се чини као да ће сва та питања и сви ти парадокси доћи до пуног изражаја. Ове године се суочава (из перспективе ЛШ) уклети Париз и отписани Интер, оба клуба који су кроз свако коло прошли како као Давид, тако као Голијат. И кроз трновите путеве до финала показали су се достојним титулом “шампиона” без потребе да финале уопште одиграју. Враћајући филм на групну фазу овосезонског турнира о коме се много писало и некако већ заборавило, Париз је био петнаести на табели, а Интер четврти. У плеј-офу Париз је победио чак три (Ливерпул, Арсенал, Астон Вила) од топ-осам екипа, Интер само једну (Барселону), али у вероватно најбољем двомечу целог турнира. И тражећи кроз излагање ових чињеница назнаку кристалне кугле какво нас вече фудбала чека враћам се једном од лајтмотива овог текста: чека нас празник.

Ако једна утакмица може бити празник, како да вас не пита зрно оптимизма: зар не може онда свака утакмица бити празник? И, зар није већ? Фудбал је глобална појава коју је немогуће обуздати. Као што Земља има атмосферу, литосферу, па и биосферу, може се рећи да има и фудбалсферу, појас који обухвата хиљаде и хиљаде утакмица које се дешавају широм света у било ком тренутку, небитно да ли је то на терену од 100 x70 м, или у школском дворишту, или на њиви, парку где су два дукса постала гол. То је самоодрживи глобални организам који се храни играчима, лоптама и головима. И он живи у свакој секунди сваког дана, и у томе уједињује ову планету далеко више од једне Генералне скупштине, и конгреса ФИФА, и једног дана (или једне недеље) у календару који је та скупштина (или тај конгрес) за њега одабрала. Да ли се данас слави Светски дан фудбала, или само још један дан у фудбалском свету? Биће ово друго, што је довољни разлог за славље.

Срећан Светски дан фудбала, данас и сваког дана!